Designed by Freepik

O tome šta je kreativnost i zašto je ona važna već sam pisala u tekstu Kako podstaći kreativnost kod dece. Zato ovde neću pisati uopšteno o kreativnost, već želim sa vama da podelim konkretne predloge igara koje doprinose razvoju kreativnosti kod dece.

No pre nego što pređemo na predloge, htela bih još jednom da vas podsetim na reči Alberta Ajnštajna, jednog od najkreativnijih umova 20. veka.

Igre koje ću ovde predstaviti su upravo one igre koje aktiviraju dečju maštu. A to su ujedno i najomiljenije igre koje igram sa svojim detetom.

Evo o kojim igrama je reč.

Ispričaj priču

Pričanje priča su Andrejeva i moja najomiljenija aktivnost. Za nas su priče generatori mašte, tajni prolaz u nove, čarobne svetove. Zato ih svakodnevno pričamo i to najčešće tako što izmišljamo priče na teme koje zanimaju Andreja.

Do skora su bile aktuelne priče o dinosaurusima, a sada trenutno smišljamo priče iz podvodnog sveta o gospođi Raži i ribici Kloniju i njegovim drugarima.

Želeći da pomognem Andreju u smišljanju sopstvenih priča, osmislila sam društvenu igru sa kockama. Nazvali smo je jednostavno „Ispričaj priču“. Šablone za ovu igru možete pronaći među našim materijalima društvenih igara, tako što ćete kliknuti na sledeći link, a potom preuzeti i odštampati šablone:

Kako se igra društvena igra „ISPRIČAJ PRIČU“?

Ova igra se sastoji od pet kocaka. Na prvoj se nalazi glavni junak (morska sirena, dečak i devojčica, super baka, princeza, princ i vila), na drugoj problem, tj. negativni junak (zli vilenjak, veštica, zmaj, ajkula, džin i čudovište), na trećoj mesto radnje (dvorac, šuma, kuća-pečurka, podvodna pećina, vodopad i livada), na četvrtoj pomoćnik (medved, lisica, ptica, ribica, pčele i zeka), a na petoj izgubljeni/pronađeni predmet (kovčeg, ključ, ogrlica, mač, ogledalo i harfa).

Kada bacimo kocke, poređamo ih sledećim redosledom: glavni junak, mesto radnje, izgubljeni/nađeni predmet, problem i na kraju pomoćnik. I priča može da počne.

U početku će priče koje dete bude pričalo na osnovu dobijenih slika biti kratke, ali će vremenom rasti. (Andrejeve priče sada imaju i dijaloge.)

A one najmaštovitije ili najsmešnije možete i zapisati. Na taj način dete će imati kolekciju sopstvenih priča, što će ga učiniti veoma ponosnim, ali i motivisanim da nastavi sa smišljanjem novih.

Osim što razbuktavaju maštu i kreativnost, igra Pričanje priča je odlična i za jezički razvoj deteta.

Snimamo predstavu

Ovu igru dete može igrati sa braćom/sestrama i li drugarima iz vrtića. Može se igrati po motivima omiljene bajke ili crtanog filma, a može se izmisliti i potpuno nova i originalna priča.

Uz vašu pomoć dete takođe može osmisliti kostime i rekvizite koji su u vezi sa pričom (plašt, kruna, mač i sl.).

Kada tekst bude uvežban (nemojte insistirati da dete uvek tačno ponovi ulogu, improvizacija je poželjna kao još jedan vid negovanja kreativnosti) i kostimi spremni, može početi i snimanje predstave.

Ako ste vešti u montiranju videa, predstavu možete snimiti iz više kadrova, tako što ćete ponavljati snimanje scena kojima dete nije zadovoljno. Rezultat može biti zaista sjajan.

No, takođe, celu predstavu možete snimiti i u jednom kadru, bez naknadnog montiranja.

Zajedničko gledanje predstave oduševiće vaše mališane, dati im samopouzdanje i motivisati ih da uvežbavaju nove tekstove.

U lutkarskom pozorištu

Ovo je još jedna omiljena Andrejeva igra. Njegova dva drugara – plišani kit Plavko i morska kornjača Koja – gotovo svakodnevno su junaci u našem lutkarskom pozorištu. Glasove im pozajmljujem ja, a Andrej govori u ime drugara koje oni svakodnevno upoznaju – brojnih igračkica morskih životinja.

Naša pozornica je ceo stan, a ponekad i šire. Kada smo u šetnji, a Andrej vidi nešto zanimljivo što želi da podeli sa Plavkom i Kojom, onda ja „telefoniram“ njima i on im ispriča ono što ga trenutno ushićuje.

I, naravno, čim dođemo kući, obavezno organizujemo predstavu u kojoj neko od morskih drugara prepričava Plavku i Koji zanimljivi događaj.

Ako želite i pravu pozornicu, možete je sa svojim mališanima napraviti od malo veće kartonske kutije i ukrasiti po želji.

A evo kako izgledaju Koja i Plavko i naše svakodnevne predstave.

Zamisli da si

Evo još jedne igre koja je odlična za razbuktavanje mašte.

Andrej i ja je igramo svakodnevno, u najrazličitijim situacijama. Za nas se i običan odlazak u prodavnicu pratvara u igru.

Čim izađemo na ulicu, postajemo mornari koji se bore u pomorskim bitkama sa gusarima. Nekad sam kapetan ja, a nekad Andrej, u zavisnosti od toga da li on želi da osmatra pučinu ili da upravlja topom.

Kada ugledamo auto koji prolazi ulicom, onda jedno od nas namesti zamišljeni durbin na oko i usklikne: „Brod na vidiku!“ i odmah započinje paljba. „Bam, bam, bam!“ viče ono drugo dok kobajagi nišani u gusarski brod.

Crni automobili su obavezno gusarski, a oni drugih boja ponekad budu i pomoć u vidu pojačanja. Ali posebna radost nastane kada naiđe autobus ili kamion. To su nam morska čudovišta sa kojima stupamo u „okršaj“: „Bam, bam, bam!“, razleže se na sve strane.

I obavezno motrimo da ne upadnemo u morske virove. To su nam okrugli poklopci od šahti na koje nailazimo na trotoaru. Ako neko od nas slučajno zagazi na poklopac-vir, ovo drugo ga obavezno spašava tako što mu baca „kanap“ sa palube i izvlači ga iz vira.

Igru zamišljanja možete igrati i tako što ćete od papira izrezati nekoliko kartica i na njima nacrtati simbole za ono što vaše dete interesuje. Na primer, nacrtajte krunu kao simbol za princa/princez, lisice kao simbol za policajca, novčanicu kao simbol za prodavca/kupca i slično. Okrenite kartice tako da se ne vidi slika i pustite dete da izabere jednu od kartica.

Kada izvuče karticu dete treba da opiše kako bi izgledao jedan njegov dan da je princeza, policajac, prodavac…

Iz ove igre se nekada izrodi i prava pravcata priča, sa nizom avantura i neočekivanih obrta. Odlična je za podsticanje mašte, ali i za razvijanje govornih sposobnosti deteta.

Originalni odgovori

U ovoj igri je idealno da učestvuje veći broj dece, ali se može igrati i sa jednim detetom. Pitanja koja možete postaviti su zaista mnogobrojna. Na primer, možete pitati šta sve može biti žute boje. Obične odgovore poput limuna bodujete jednim bodom, dok neobičnije kao na primer sunce, bodujete sa 3 boda. A pobednik je onaj ko sakupi najviše bodova.

Odlična su i pitanja o upotrebi predmeta. Na primer, možete postaviti pitanje za šta se sve može upotrebiti čačkalica. I videćete, iznenadiće vas odgovori vaših mališana.

Dovrši crtež

Ova igra je idealna za one koji vole da crtaju, a veoma podstiče maštu i kreativnost deteta. Takođe je odlična za učenje geometrijskih oblika

Na papiru nacrtajte različite geometrijske oblike: krug, kvadrat, trougao, pravougaonik, a onda dajte detetu da dovrši crtež tako što će pretvoriti te oblike u nešto što podseća na njih. Na primer, krug može da pstane točak, sunce, sat i slično.

Ovu igru možete igrati i tako što ćete na jednom papiru nacrtati više istih oblika, čime ćete još više podstaći dete na razmišljanje.

Takođe je možete pretvoriti i u takmičarsku igru kako bi u njoj učestvovalo više dece. Tada igrači crtaju onoliko pojmova koji imaju isti oblik (npr. kružni) koliko mogu da ih se sete. Pobednik je onaj ko nacrta više pojmova istog oblika.

Igra je idealna za razvoj kreativnosti, mašte, ali i fine motorike deteta.

Ako vam se ovaj tekst dopada, podelite ga na društvenim mrežama.

The post ŠEST IGARA ZA RAZVIJANJE KREATIVNOSTI first appeared on Ljubav se piše MAMA.

U vreme kada je moja generacija odrastala (osamdesetih godina prošloga veka), igračke su se mogle naći tek na po kojem rafu u robnim kućama ili na vašarima. Vremenom su ti rafovi prerasli u omanje prodavnice da bi se danas proširali na hiljade kvadratnih metara. Igračaka danas ima svuda: u specijalizovanim radnjama za igračke, u knjižarama, pa čak i u prodavnicama garderobe. O čarima kupovine preko interneta neću ni govoriti.

Ušavši u jednu od takvih prodavnica, nema roditelja koji se, našavši se pred nepreglednim rafovima, nije zapitao: „Kako odabrati pravu igračku?“

Obično u takvim situacijama pomislimo: „Šta će najviše obradovati mog mališana?“

No to ne bi trebalo da bude jedini kriterijum pre nego što donesemo konačnu odluku. Psihološkinja Vera Abramenkova preporučjuje da prilikom kupovine igračaka obavezono treba obratiti pažnju na materijlal od kojeg je igračka napravljena, njenu edukativnu svrhu, osećanja koje igračka izaziva u detetu kao i da li budi ili ne oslećaj za lepo.

U nastavku teksta nalaze se kriterijumi o kojima bi trebalo da vodimo računa svaki put kada biramo igračku za dete.

Designed by Freepik

Da li je ova igračka bezbedna za moje dete?

Bez obzira koliko nam se neka igračka dopada, pre nego što odlučimo da je kupimo trebalo bi da pogledamo od čega je ona napravljena i da li u njoj slučajno nema škodljivih materija (npr. dihlorpoliuretana, visoke koncentracije aditiva, teških metala, nonifenola i sl.) ili otrovnih boja.

Najoprezniji treba da budemo prilikom kupovine igračaka napravljenih od plastike, jer one mogu da sadrže najviše štetnih materija. No oprez je potreban i prilikom kupovine drvenih igračaka, koje takođe u sibi mogu da sadrže štetne supstance kao što su: nikl, nonilfenol, PAU, formaldehid, organska jedinjenja sa kalajem.

Da bi smo to utvrdili, potrebno je da obratimo pažnju na sastav koji bi morao biti istaknut na etiketi.

Svakako bi trebalo izbegavati igračke koje imaju oznaku PVC (koji se izrađuje od ostatka plastike i mogu sadržati ftalate). Oznaka za reciklažu za PVC je V3, tako da ovu oznaku treba obavezno proveriti prilikom izbora igračke. Igračke napravljene od PVC-a su zabranjene u Evropi, u Americi su neki proizvođači dobrovoljno prestali da ih proizvode , ali se zato u Kini masovno proizvode, pa bi svakako trebalo pogledati i mesto gde je igračka proizvedena.

Što se tiče boja, netoksične su ako na etiketi imaju oznaku ASTM D-4236.

Osim što proveravamo zemlju porekla i uvoza, takođe treba proveriti da li na sertifikatu stoji oznaka „tested“, što znači da je igračku odobrila agencija za proveru kvaliteta.

Ovo je posebno važno da utvrdimo kada kupujemo igračke za najmlađe zbog toga što ih često stavljaju u usta, ali i za one malo starije, jer su skloni da ljube omiljenu igračku, da je stalno imaju pored sebe, da spavaju sa njom.

Osim sastava, koji je najvažniji, takođe treba obratiti pažnju kakvog je igračka mirisa, da li su čvrsti njeni delovi, kakvo joj je krzno (ako ga ima), postoje li u njenom sastavu sitni delovi koje dete može progutati i, uopšte, može li se dete povrediti ovom igračkom (zbog oštrih izbočina, prevelike težine i sl.).

Da li je igračka prilagođena uzrastu?

Na samom početku mog „roditeljskog staža“ birajući igračku za svoje dete, gotovo da uopšte nisam obraćala pažnju na oznaku uzrasta deteta kome je igračka namenjena. Prosto sam birala ono što mi se dopada i što sam mislila da će privući pažnju mog sina.

Veoma brzo sam shvatila da grešim jer sam pojedine igračke jednostavno morala da odložim za kasnije, kao što je i pisalo na pakovanju.

Tako sam tablu za crtanje kupila sinu kada je imao svega dve godine, jer je tada počeo intezivno da koristi drvene bojice i da crta kružiće po papiru. No, ma koliko se dobro snalazio sa bojicama, magnetnu tablu za crtanje je ili ignorisao ili olovkom lupao po njoj praveći sitna ulubljenja, tako da sam je morala odložiti za neko buduće vreme.

Samo godinu dana kasnije, kada smo u potrazi za izgubljenom igračkom naišli na nju, Andrej ju je uzeo i počeo da crta po njoj, tj. da je koristi baš onako kako treba. Sada je to jedna od njegovih omiljenih igračaka (skoro je napunio pet godina) i gotovo da ne prođe dan da ne nacrta nešto na njoj. A znate li koje je oznaka na njenom pakovanju? 3+, naravno.

Oznaka uzrasta na pakovanju igračke nije važna samo zbog toga da li će dete moći ili ne adekvatno da se igra sa njom, da li će mu biti interesantana ili nezanimljiva. Ova oznaka je takođe važna i zbog bezbednosti igračke za dete, jer pojedine igračke u svom sastavu mogu imati sitne delove koji mogu biti opasni za manje dete.

Čemu će ova igračka naučiti moje dete?

Oduvek je glavna svrha igre bilo učenje i priprema deteta za ulazak u svet odraslih. To učenje je naravno propraćeno zabavom, jer dete će učiti samo dotle dok mu je to zabavno, tj. dok nije svesno da uči.

Ovoga se gotovo uvek setim kada se u prodavnici igračaka nađem pred rafom gde se prodaju transformesi, bakugani, razna čudovišta, roboti i slične igračke. Ni do danas nisam uspela da dokučim čemu zapravo ove igračke uče dete.

To mi postaje još zagonetnije kada zajedno sa svojim sinom biram lutku za rođendan njegovih drugarica iz vrtića.

Lutke sa vampirskim zubima i iskolačenim očima potpuno obesmišljavaju osnovnu svrhu igračke lutke. Lutka treba da imitira dete o kojoj se devojčica brine kako bi je ta igra u odraslom dobu pripremila za ulgu majke. A ove nakazne lutke mogu u detetu izazvati samo odvratnost i strah od majčinstva, pa mi je i dalje potpuna zagonetka čemu zapravo one služe.

Zato pri izboru igračaka možda uvek treba dati prednost tradicionalnim igračkama čija je edukativna strana potvrđena kroz mnogo generacija dece koja su se njima igrala.

Tako će čigra ne samo razgaliti dete već će uz pomoć nje ono razvijati i finu motoriku (a i strpljenje dok ne ovlada tehnikom njenog korišćenja).

Lopta i obruč će pomoći detetu da fiziči ojača i učiniće ga spretnijim.

Slagalica piramida naučiće dete strpljenju i kordinaciji pokreta, a takođe će razvijati i njegove vijuge terajući ga da zaključi po kojem redosledu treba slagati krugove na štap. Igrajući se njome dete će ovladati i pojmovima veličine predmeta (malo, veće, najveće).

Kocke će takođe razvijati finu motoriku deteta, ali i njegovu kreativnost. Zbog toga su najbolje kocke različitih veličina i oblika koje dete slaže po svojoj volji, a ne one pomoću kojih se pravi tačno određeni oblik, mada su i one svakako korisne i edukativne, jer razvijaju konstruktivne sposobnosti deteta.

Društvene igre razvijaju socijalne i jezičke sposobnosti deteta, a pri njihovom izboru obavezno treba voditi računa o oznaci za uzrast kome je igra namenjena.

Nabrajanje korisnih igračaka bi ovde moglo trajati u nedogled.

No da skratimo priču. Kada vam dete traži neku igračku (najčešće zato što je popularna među njegovim drugovima/drugaricama), pre nego što popustite i kupite je, zapitajte se na koji način će ona pomoći vašem detetu, koju će sposobnost uz njenu pomoć razviti, za koju ulogu u životu će ga pripremiti. Ako znate odgovor na ova pitanja (dovoljan je odgovor i na jdno pitanje), igračka je prošla test i budite sigurni da je vaš novac pametno uložen.

Kakva osećanja će igračka probuditi u mom detetu?

Ako je željena igračka prošla sve prethodne testove, ipak je stavite na još jednu proveru.

Pre nego što se odlučite za nju, zapitajte se kakva će osećanja probuditi u detetu – nežnost, dobrotu, brigu za druge, solidarnost ili nešto potpuno suprotno – agresiju, zlobu, razdraženost, bezosećajnost.

Takođe treba razmisliti da li će moje dete igrajući se tom igračkom moći da sarađuje sa drugima (decom ili odraslima) ili će ga izolovati iz društva (video igre, tzv. interaktivne igračke poput igračke tableta, igračke za učenje slova i brojeva, tj. sve one igračke koje „komuniciraju“ sa detetom zahtevajući da pritisne određeni taster i koje ne podrazumevaju da osim vlasnika igračke još neko učestvuje u toj igri).

Da li igračka razvija osećanje za lepo i harmonično u detetu?

Ovo je poslednje, ali nimalo najmanje važno pitanje koje treba postaviti kada biramo igračku za dete.

Pogledajte igračku i zapitajte se da li ona razvija osećaj lepog i harmonije ili možda izgrađuje loš ukus i vulgarne pojmove, tj. kič.

Lepota je nešto što bi trebalo da bude sastavni deo našeg života, a pojam lepote nije dat sam po sebi, već se on izgrađuje i neguje od najranijeg detinjstva.

Designed by Freepik

A možda je na kraju, ma za koju igračku se odlučili, najvažnije ono što nam poručuje Vera Abramenkova (doktor psihologije):

„Nikakve, pa ni najznačajnije igračke vašem detetu neći zamenjivati i nadoknađivati bogato i sadržajno opštenje, druženje, zajedničarenje. […] Ne treba da bude mnogo igračaka, ali vaše ljubavi ne može biti mnogo.“

The post KAKO ODABRATI IGRAČKU ZA DETE? first appeared on Ljubav se piše MAMA.

Kocka emotikona

Vaše dete ne ume da prepozna svoja osećanja i da ih izrazi?

Ako je tako, ovo je prava igra za vas.

Preuzmite besplatni materijal, odštampajte ga na 160-ogramskom papiru i napravite zajedno sa svojim detetom svoju kocku emocija. I igra može da počene.

Socijalno-emocionalni razvoj deteta predstavlja njegovu sposobnost da razume osećanja drugih, da izrazi osećanja na društveno prihvatljiv način, a samim tim i da kontroliše svoja osećanja i ponašanje.

Razumevanje, ljubav, pažnja i podrška roditelja ključne su za pravilan razvoj deteta. Ali ponekad su potrebne i konkretne vežbe da bi dete ovladalo tehnikom prepoznavanja i izražavanja osećanja.

Kocka emotikona može da posluži za sticanje ovih veština na zabavan i igriv način. Osim što pomaže u razumevanju osećanja, igra kockom emotikona „Čik pogodi“ podstiče i jezički razvoj deteta, jer dete u ovoj igri treba da ne samo imenuje određeno osećanje nego i da verbalno opiše situacije u kojima se ono ispoljava. Osim toga, praveći Kocku emotikona dete vežba i finu motoriku (precizno sečenje, presavijanje, lepljenje).

Kako se igrati kockom emotikona

Uputstvo za pravljenje kocke:

Uputstvo za igru:

Igra sa kockom emotikona se može odigrati na više načina u zavisnosti od uzrasta deteta.

Prvi način:

Igrači (u početku je najbolje da to budu članovi porodice) bacaju kocku, imenuju osećanje izraženo emotikonom koji je na vrhu kocke i objašnjavaju u kojoj situaciji može da se javi takvo osećanje (npr. emotikon koji označava ljutnju: kada me neko prekine u igri, kada se igračke ne vrate na svoje mesto nakon igre, kada neko namerno krši pravila i sl.)

Drugi način:

Igrač (članovi porodice, drugovi) baca kocku tako da ostali ne vide rezultat na njoj, a njegov zadatak je da odglumi osećanje označeno emotikonom na vrhu kocke ili situaciju koja izaziva takvo osećanje. Ostali igrači treba da pogode o kojem je osećanju reč. Onaj ko pogodi, sledeći baca kocku.

Treći način:

Igrači sede u krug. Jedan igrač baca kocku, a onaj koji je pored njega treba da odglumi emociju ili situaciju koja izaziva takvu emociju. I tako redom.

Četvrti način:

Igrači (osim članova porodice krug igrača može da se proširi i na drugove) bacaju kocku, imenuju osećanje izraženo emotikonom na vrhu kocke i pričaju anegdote koje odgovaraju slici na emotikonu (npr. kada kocka pokaže emotikon smeha, igrač ima zadatak da ispriča neku smešnu situaciju u kojoj je učestvovao ili prisustvovao, da ispriča šalu ili prepriča neku šaljivu priču (film, predstavu…). Ovaj način igre podstiče jezički razvoj deteta, pomaže savladavanju stidljivosti, podstiče socijalni razvoj deteta.

Peti način:

Igrači bacaju kocku i smišljaju priču u kojoj će junak uraditi nešto što izaziva osećanje označeno emotikonom na vrhu kocke. Ostali igrači treba da nastave priču tako što će opisati reakciju drugog junaka. Igrač koji je bacio kocku, kada čuje kako je drugi junak reagovao, treba da smisli način kako da razreši situaciju i završi priču tako da junaci prodube prijateljstvo.

Ovo su samo neki od načina igre Kockom emotikona. Možete smisliti i nove načine, svi će biti podsticajni za razvoj deteta.

Igre Kockom emotikona pomažu detetu da prepozna osećanja i da ih poveže sa konkretnim situacijama koje ih izazivaju (prvi način). Na taj način dete dobija priliku do porodici kaže šta ga sve ljuti (raduje, rastužuje…), ali i da čuje od ostalih članova porodice šta u njima izaziva takva osećanje. Osim toga, ove igre podstiču jezički razvoj deteta, pomažu mu da savlada stidljivost i razvijaju njegove društvene veštine. Poslednji (peti način) igre Kockom emotikona, osim što razvija stvaralačku maštu deteta, uči ga veštini rešavanja konflikta i sagledavanja mogućnosti da se reaguje ili postupi na drugačiji način.

The post PREPOZNAVANJE OSEĆANJA KROZ IGRU first appeared on Ljubav se piše MAMA.

S druge strane, tradicionalne igre, poput društvenih igara, sportova na otvorenom i kreativnih igara bez upotrebe tehnologije, dugo su bile osnovni oblik zabave i druženja.

Ovo nas dovodi do pitanja: Da li videoigre mogu zameniti tradicionalne igre?

Razmatranje ove teme zahteva da sagledamo različite aspekte oba oblika zabave. Zbog toga ćemo u ovom tekstu istražiti prednosti i nedostatke videoigara i tredicionalnih igara, analizirati njihov uticaj na razvoj dece i pokušati da odgovorimo na pitanje – da li vidoigre zaista mogu zameniti tradicionalne igre ili one i dalje imaju nezamenljivu vrednost u našem životu.

Designed by Freepik

Šta igra predstavlja za dete?

Za dete, igra je prirodna i spontana, kao disanje. Ona traje neprekidno, bez zastoja, ma šta dete radilo i ma gde se nalazilo. Igra je neodvojiva od deteta i ne postoji ni jedan deo sveta u kojem se deca ne igraju. Dakle, ona prevazilazi okvire kulture, rase, nacije, pola, jednom rečju, prevazilazi sve okvire.

Možemo slobodno reći da je igra osnovni biološki nagon svakog deteta. Kroz igru dete uči o sebi (svom telu i sopostvenim mogućnostima), o ljudima (društvenim odnosima) i o svetu. Ono otkriva, istražuje, spoznaje, eksperimentiše. Igra utiče na psiho-motorni razvoj deteta, na telesni razvoj, ona razvija detetove socijalne veštine, jezičke i intelektualne sposobnosti.

Ako bi detetu oduzeli igru, učinili biste ga duboko nesrećnim. I ne samo to. Ograničili biste njegov razvoj na svim poljima.

Činjenica je da se današnja deca mnogo manje međusobno igraju, da su daleko manje aktivna od svojih vršnjaka od pre samo dvadesetak godina. Razlozi za to moraju postojati i sigurno ih ne treba tražiti u iščezavanju detetove potrebe za igrom, već u spoljašnjim okolnostima.

Savremenoj deci, okruženoj ekranima od najranijeg uzrasta, ponuđena je primamljiva alternativa igre – virtuelna igra. Postoje brojne rasprave o tome kako virtuelne igre utiču na razvoj deteta, o njihovim prednostima i manama. Stavovi o ovoj temi su često polarizovani i, neretko, subjektivno obojeni.

Vrste igara: realna igra VS. virtuelna igra

Sve igre (i realne i virtuelne) mogu se podeliti u četiri kategorije: funkcionalne, konstruktivne, igre pretvaranja i igre sa pravilima.

Funkcionalne igre

Funkcionalne igre su igre kojima se podstiču jednostavni mišićni pokreti koji se ponavljaju, sa predmetima ili bez njih. Pomoću ovih igara dete svojim čulima spoznaje sebe i svoju okolinu, uči o svom telu i o svetu oko sebe. Ove igre prirodno doprinose saznajnom, fizičkom, ali i jezičkom razvoju deteta i počinju gotovo od samog rođenja.

Igre prstićima, hvatanje predmeta, prinošenje predmeta ustima, sisanje, stvaranje glasova javljaju se od najranijih dana. Kako dete raste, ove igre postaju sve dinamičnije i složenije. Skakanje, hodanje napred-nazad, penjanje, kotrljanje, preskakanje, rukovanje materijalima (cepkanje papira, mešenje testa, klackanje, ljuljanje), igre glasovima slogovima i rečima doprinose pravilnom razvoju ne samo tela, već i kompletnim psohofizičkim sposobnostima deteta.

Funkcionalne igre preovlađuju od perioda novorođenčeta pa sve do ranog predškolskog uzrasta, kada primat dobijaju druge vrste igara.

Konstruktivne igre

Konstruktivne igre predstavljaju igre baratanja predmetima s namerom da se od njih nešto stvori. Prvi vidovi ove igre nastaju u trećoj godini, a u svom punom obimu se ispoljavaju u šestoj godini. Detetu je često važan sam proces igranja, nezavisno od dobijenih rezultata.

Ove igre posebno su važne za razvijanje fine motorike, jer dete prstima hvata različite predmete stavljajući ih na tačno određeno mesto. Osim igranja kockama, na šta prvo pomislimo kad pomenemo konstruktivne igre, tu spadaju i igre drugim materijalima od kojih nešto može da se napravi: papirima, kanapima, perlama, krpicama, šišarkama, grančicama, testom, plastelinom, zrnevljem, lepkom, lišćem, peskom, kamenčićima i apsolutno svime što može poslužiti za gradnju nečega što je dete zamislilo. U konstuktivne igre takođe spadaju i igre crtanja, seckanja, pravljenja igračaka od papira, kutija i sl.

Ove igre su ključne za razvoj fine motorike deteta. Pored toga veoma su važne i za razvoj kreativne mašte deteta – stvaralačkog dela ljudskog mozga.

Igre pretvaranja

Igre pretvaranja su igre u kojima dete upotrebljava predmete ili ljude kao simbole za nešto što oni inače nisu. Igračke postaju zamene (simboli) za realne predmete ili živa bića ili predmeti dobijaju novu funkciju (npr. papirna kesa postaje koš).

Tu spadaju igre telefoniranja (kada dete upotrebi npr. daljinski upravljač kao igračku pretvarajući se da je ono njegov telefon), igranje lutkama (lutka je beba o kojoj treba brinuti), igranje doktora, frizera, kuvara, policajca, astronauta, kupca, prodavca, a u kasnijem uzrastu i dramske igre.

Ove igre doprinose razvoju kreativne mašte deteta, utiče na razvoj mišljenja, empatije, samokontrole, rešavanja problemskih situacija, na socijalni razvoj deteta i trebalo bi da se javi do navršene treće godine života.

Igre sa pravilima

Igre sa pravilima predstavljaju igranje igara sa unapred poznatim pravilima i ograničenjima. To su igre u kojima dete treba da prepozna pravila, da ih prihvati i prati. Tu spadaju najrazličitije društvene igre poput čoveče ne ljuti se, mica, iks oks, šah, domine, igre kartama, žmurke, jurke, zaleđeni čika, između dve vatre, ćorave bake, ide maca oko tebe, kao i sportske igre i ples. Ova vrsta igara pojavljuje se već od treće godine, a intezivira se u predškolskom uzrastu kada je potrebno da dete razvije poštovanje pravila i tako se pripremi za polazak u školu.

Kako se ove igre igraju tradicionalno, a kako virtuelno?

Zaključak

Ako uporedimo vrste igara i načini na koje se realizuju u klasičnoj i virtuelnoj igri, već na prvi pogled možemo zaključiti sledeće:

• Realne igre su mnogo raznovrsnije od virtuelnih igara,
• Realne igre angažuju SVE sposobnosti deteta (fizičke, mentalne, socijalne, lingvističke, saznajne) za razliku od virtuelnih igara u kojima se SELEKTIVNO razvijaju pojedine sposobnosti deteta (kognitivne sposobnosti, pojedini refleksi, dvodimenzionalna percepcija, istovremeno praćenje više zadataka, vizuelna pažnja).

Uticaj na razvoj deteta: realna igra VS. virtuelna igra

Da bismo mogli govoriti o koristi ili štetnosti virtuelne igre, potrebno je uporediti je sa realnom igrom i sagledati njihov uticaj na razvoj deteta.

Veoma je važno da se dete pravilno razvija na svim planovima. Podjednako je važan i fizički razvoj deteta (njegov rast, napredak, razvoj fizičkih sposobnosti), i razvoj njegovog govora, i razvoj njegovih intelektualnih sposobnosti, ali i društvenih veština.

Svako dete se rađa sa određenim prirodnim (gentskim) predekspozicijama. Neko dete je veštije u penjanju, neko veoma dobro ume da izrazi svoje misli i želje, neko dete brzo i lako uči pesmice, brojeve, slova, a neko se odlično snalazi u grupi svojih vršnjaka, lako sklapa prijateljstva i omiljeno je u društvu. No da bi dete bilo kompletna ličnost, srećno i sigurno u sebe, potrebno je da sve ove veštine razvije do svog punog potencijala.

Genetske predekspozicije pomažu detetu da lakše ispolji svoje sposobnosti, ali one nisu dovoljni niti jedini uslov da dete razvije određenu sposobnost. Naprotiv. Čak i dete koje je genetski predodređeno za dobru fizičku sposobnost, može postati „smotano“ dete ako roditelji zbog straha od povrede neprestano ponavljaju iste rečenice (tzv. negatine zabrane), poput onih: „Pazi!!“, „Pašćeš!“, „Ne trči!“, „Ne penji se!“, „Ne skač!i“, „Miruj!“ i slično. Dakle, da bi dete razvilo sve svoje sposobnosti, neophodna je pre svega podrška porodice, a zatim i vaspitača, nastavnika, vršnjaka…

Jean od ključnih načina za razvoj svih navedenih sposobnosti je igra. To je prirodni način kroz koji se dete razvija. Zbog toga je veoma važno omogućiti detetu da se igra, ali takođe ga i podsticati na različite vrste igara pogodne za razvoj određenih sposobnosti.

Designed by Freepik

Realne igre

Podstiču telesni razvoj deteta

Veliki broj realnih igara doprinosi razvoju motoričkih sposobnosti detata, pogotovu igre koje spadaju u grupu funkcionalnih i konstruktivnih igara.

Igrajući se napolju, samostalno ili sa drugovima, dete se kreće, trči, skače, penje se, prevrće se, što sve doprinosi razvoju krupne motorike, razvoju ravnoteže i uopšte telesnom razvoju deteta. Dete ne samo da zadovoljava svoju prirodnu potrebu za kretanjem, već igrajući se usavršava različite oblike kretanja: puzenje, hodanje, trčanje, skakanje, brzinu, gipkost, izdržljivost i spretnost uopšte.

Razvoju fine motorike posebno doprinose igre u kojima se manipuliše predmetima: igre kockama, igre u pesku, crtanje, bojenje, nizanje perlica i sl. Sem fine motorike, ovim igrama se razvija i preciznost, koordinacija oka i ruke, koordinacija prstiju, očiju i ruku. Ove igre ne samo da doprinose razvoju motorike, već utiču i na celokupan razvoj deteta (saznajni, estetski, moralni, radni, socijalni).

Podstiču jezički razvoj deteta

Igrajući se sa odraslima ili sa drugom decom, dete ima potrebu da komunicira, da se izrazi, da iskaže svoje zamisli, što doprinosi jezičkom razvoju deteta. Igra ima značajnu ulogu u razvoju govora i ona olakšava učenje jezika. Takođe pozitivno utiče na čitanje, na učenje novih reči, sklapanje rečenica i uopšte na jezičku razvijenost dece.

Postoji i niz društvenih igara u kojima se od igrača zahteva da opišu određenu sliku i li da se u zadatom vremenskom roku sete što više reči koje su u vezi sa određenom situacijom. Za razvoj govora su posebno pogodne jezičke igre na slovo na slovo i kaladont.

Pogledajte naše predloge društvenih igara koje doprinose jezičkom razvoju deteta👇

• Igra kockom emotikona – uputstvo za igru i šablon za preuzimanje možete videti ovde.
• Igre Ispričaj priču, Snimamo predstavu, U lutkarskom pozorištu, Zamisli da si, Originalni odgovori – ove igre, osim što podstiču dečju kreativnost, odlično utiču i na razvoj govora, a njihovo uputstvo za igru možete preuzeti ovde.

Podstiču razvoj socijalnih veština deteta

Detetova socijalizacija počinje rođenjem i traje čitav život. Da bi se socijalne veštine razvile, neophodna je interakcija sa drugima – najpre porodicom, a onda i sa vršnjacima.

Igrajući se sa decom ili odraslima, dete usvaja norme, pravila i uči prve lekcije iz društvenog života. Dajući u igri svoje predloge i nadovezujući se na tuđe zamisli, ono razvija svoje socijalne veštine.

Za sticanje i uvežbavanje ovih veština posebno su pogodne igre zamišljanja i dramatizacije, ali i ostale vrste igara. Npr. igrom „Gluvi telefoni“ deca se uče pažljivom slušanju drugog, igrom „Prati moj korak“ uče da prepoznaju i razumeju različite emocije, a igrom „Pod od lave“ razvijaju sposobnost za rešavanje problema i saradnju.

Kako samostalno da napravite društvenu igru koja je prilagođena interesovanjima vašeg deteta pogledajte ovde.

Podstiču kognitivni razvoj deteta

Igrajući se, dete najbolje i najprirodnije uči. Kroz igru, dete stvarima pridaje smisao, razvijajući na taj način simboličko mišljenje.

Tokom igre u detetu se javljaju sledeći saznajni procesi: organizacija (shvatanje uzročno-posledičnog niza), divergentno mišljenje (uči da generiše brojne različite ideje), simboličko mišljenje, mašta. Ovome posebno pogoduju igre pretvaranja (igre uloga i dramske igre), ali i sve ostale vrste igara.

Naravno, važnu ulogu u kognitivnom razvoju deteta imaju odrasli, koji taj razvoj stimulišu i pomažu mu da postigne viši nivo razvoja jer dete u interakciji sa odraslom osobom može mnogo više naučiti nego samostalno.

Podstiču stvaralačku maštu deteta

Mašta je jedan od važnih aspekata svake ličnosti. Zahvaljujući stvaralačkoj mašti, dete spoznaje svet koji ga okružuje, usvaja osnovne pojmove i pravila, pravi razliku između dobra i zla, uči i rešava probleme, razume sopstvena i tuđa osećanja.

Mašta je ključna za razvoj kreativnog mišljenja. Ona zapravo predstavlja onaj „pronalazački“ i stvaralački deo ljudskog mozga. Zahvaljujući njoj, čovek postaje kreator (pronalazač, naučnik, pisac, umetnik, dizajner…). U detinjstvu, ovaj deo mozga razvija se upravo igrom.

Postoje različite vrste igara koje podstiču razvoj kreativne/stvaralačke mašte. Tu spadaju pre svega igre pretvaranja (igranje uloga, dramske igre, igranje lutkama), ali i konstruktivne igre (igre kockama, peskom, glinom, plastelinom, kamenčićima, zrnevljem, kutijama, crtanje, modeliranje…).

Za razvoj stvaralačke mašte, posebno je važno čitanje i pričanje priča, pa od najranijih dana treba razvijati kod deteta ljubav prema knjigama (okružiti dete knjigama, učiniti ih dostupnim, čitati zajedno sa detetom i razgledati ilustrovane knjige, razgovarati o pročitanim/ispričanim pričama).

O značaju razvoja kreativnosti i mašte kao i o predlozima igara koji podstiču ovaj razvoj, pogledajte više ovde.

Podstiču emocionalni razvoj deteta

Emocionalni razvoj je jedan od najvažnijih procesa u razvoju ličnosti. Veoma je važno da dete razvije emocionalne osobine koje su važne za uspešnost svake ličnosti: empatiju, samokontrolu, izražavanje i shvatanje sopstvenih osećanja, prilagodljivost, nezavisnost, sposobnost rešavanja problema u saradnji sa drugima, omiljenost, upornost, prijateljsko ponašanje, ljubaznost i poštovanje (Lawrence E. Shapiro).

Sve ove emocionalne osobine se razvijaju kroz igru, jer igrajući se, dete uči o emocijama, stiče iskustvo emocionalnog ponašanja, uči pravila, komunicira sa drugom decom, uči da bude prvi i poslednji i usvaja društvene oblike ponašanja. Ono kroz igru razvija volju, samostalnost i odgovornost prema određenoj aktivnosti, ali i uvežbava različite uloge koje ga pripremaju za svet odraslih. (Ivana Panić, Uloga igre u razvoju djeteta).

Tekst o tome kako pomoći detetu da upravlja emocijama možete pročitati ovde.

Designed by Freepik

Virtuelne igre

Ne podstiču ili selektivno podstiču telesni razvoj deteta

Dok je u svetu virtuelnih igara, dete se ne kreće, uglavnom zauzima sedeći ili ležeći položaj, čime se grubo zapostavlja krupna motorika i javlja rizik od atrofije mišića.

Fina motorika je redukovana na gotovo nekoliko pokreta. „Refleksi, koordinacija pokreta, kao i koordinacija oko-ruka se razvijaju, ali u simultanoj situaciji, u dve dimenzije. (…) Prilikom igranja igrice, fokus je na nekoliko pokreta. Detetu je potreban, međutim, veći spektar pokreta, nije dovoljno da tri prsta obavljaju dve rednje“ smatra psiholog Jelena Blažević. (https://eklinika.telegraf.rs/deca/30373-kako-video-igrice-uticu-na-decu-sposobnosti-kod-dece)

Ne podstiču jezički razvoj deteta

Igrajući se u virtuelnom svetu, dete zapostavlja svoje jezičke (komunikativne) sposobnosti, ne bogati rečnik, nema potrebu za verbalnom komunikacijom.

Ne podstiču ili delimično podstiču razvoj socijalnih veština

Ukoliko dete samostalno igra videoigre (nije umreženo sa drugim igračima), zapostavlja se razvoj socijalnih veština. Ukoliko ta igra postane prekomerna, može dovesti do desocijalizacije deteta, tj. da dete postane nezainteresovano za socijalne kontakte. Takvo dete često ne zna imena drugova u vrtiću, ne ispoljava želju za druženjem, nekomunikativno je i nezainteresovano za svet oko sebe.

Autori knjige „Dete i ekrani: zdrava upotreba bez štetnih posledica“ upozoravaju da samostalna igra na konzoli u ranom uzrastu (4 – 6 godna) „postaje vrlo brzo stereotipna i razvija zavisnost pa dete može da se iz realnog sveta povlači u svet ekrana. Posedovanje tableta ili konzole pre šeste godine predstavlja veći rizik nego korist za dete.“ (Ž.F.Bah, O. Ude, P. Lena i S. Tiseron, Dete i ekrani: zdrava upotreba bez štetnih posledica).

S druge strane videoigre na mreži mogu povoljno uticati na razvoj socijalnih veština deteta starijeg uzrasta, koje se na taj način druži sa svojim drugovima i stiče nova prijateljstva. Ove igre takođe mogu doprineti razvoju veština za timski rad (videoigre koje od igrača zahtevaju saradnju kako bi prešli na viši nivo).

Delimično podstiču kognitivni razvoj deteta

Postoji niz edukativnih videoigara kroz koje dete usvaje nova znanja. Rešavajući izazove kako bi prešlo na sledeći nivo, dete podstiče sposobnost rešavanja problemskih situacija, koristi logiku i često razmišlja na kreativan način. Tu spadaju igre za učenje novih pojmova, brojeva, boja, pravopisa (aplikacija „Vučilo – Dolina magičnih reči“). Takođe one podstiču intuitivno rešavanje zadataka i učenje kroz pokušaje i greške. Neke akcione videoigre povećavaju kapacitet vizuelne pažnje, koncentracije i podstiču igrače na brzo donošenje odluka.

Međutim, naučnici upozoravaju na opasnost od pojave tzv. munjevitog zapping-a, tj. površnog i suviše fluidnog mišljenja, čime se osiromašuje memorija i smanjuje sposobnost samostalne sinteze. „Video-igre nas podstiču da neke radnje vršimo po automatizmu, uz istovremeno potiskivanje nekih drugih radnji. Aktiviraju se najrazvijeniji i najstariji delovi našeg mozga, poput onih koji regulišu aktivnost i percepciju, pa se samim tim od učesnika u igri zahteva da manje misli.“ (Ž.F.Bah, O. Ude, P. Lena i S. Tiseron, Dete i ekrani: zdrava upotreba bez štetnih posledica).

Ne podstiču ili u veoma maloj meri podstiču razvoj stvaralačke mašte deteta

Da bi se razvila stvaralačka mašta, neophodno je da dete kroz igru samostalno u glavi stvara sopstvene slike. U videoigrama slike su već kreirane i dete se na taj način samo konzumira tuđu maštu umesto da stvara sopstvene izmišljene svetove. Dete je više posmatrač, nego kreator.

Delimični izuzetak od ovoga predstavljaju video-igre konstruktivnog tipa, u kojima dete treba da napravi npr. novo naselje, ali i tu ono koristi gotove elemente/slike, a ne stvara ih samostalno.

Negativno utiču na emotivni razvoj deteta

Najveća upozorenja na posledice igranja virtuelnih igara, tiču se upravo njihovog uticaja na emotivi razvoj deteta.

Nasilne video-igre mogu izazvati pospanost i psihičku nesigurnost koja može i trajno da se manifestuje. Ovakve video-igre doprinose stvaranje predstave o svetu kao mestu u kojem preovladava nasilje i stvaraju rizik od poistovećivanja sa nasilnicima koji vodi nasilnom ponašanju dece.

Takođe, virtuelne igre smanjuju osećaj empatije (saosećanja) kod dece. „Specifičnost nasilničkih video-igara ogleda se u neprekidnom podsticanju igrača da i sam prihvati takvo ponašanje.“ (Ž.F.Bah, O. Ude, P. Lena i S. Tiseron, Dete i ekrani: zdrava upotreba bez štetnih posledica).

Osim opasnosti od podsticanja nasilnog ponašanja, naučnici takođe upozoravaju i na opasnost od preterane upotrebe, tj. stvaranju zavisnosti kod dece.

Zbog svega navedenog, veoma je važno da se virtuelne igre odvijaju pod roditeljskom kontrolom, pogotovu kada je u pitanju izbor igara koje se moraju usaglasiti sa uzrastom deteta.

Zaključak: realna igra i virtuelna igra

Za razliku od realnih igara koje isključivo pozitivno utiču na razvoj deteta, virtuelne igre pored korisnih mogu imati i štetne posledice. Zbog toga igranje virtuelnih igara treba da se odvija pod roditeljskim nadzorom i ne sme biti jedini vid zabave koje dete upražnjava.

Da bi se dete pravilno razvijalo i razvilo sve svoje potencijale, virtuelne igre ne smeju zameniti realne igre. Realne igre moraju ispunjavati najveći deo dečjeg vremena, dok se virtuelne igre mogu upražnjavati sa vremenskim ograničenjem i pod obaveznim roditeljskim nadzorom.

The post MOGU LI VIDEOIGRE ZAMENITI TRADICIONALNE IGRE? first appeared on Ljubav se piše MAMA.