Deca prirodno uče kroz igru – to je njihov jezik i način istraživanja sveta. Dok se zabavljaju ona ne samo da razvijaju maštu, već i važne životne veštine kao što su slušanje, empatija, saradnja i čak samokontrola. Igra omogućava deci da kroz zabavu i bez pritiska prihvataju vrednosti i pravila koja roditelji žele da im usade.

Zato ću u ovom postu istražiti kako kroz jednostavne igre možete podsticati pozitivno ponašanje, saradnju i razvoj socijalnih veština. Bilo da se radi o dnevnim rutinama, rešavanju konflikata ili učenju pravila, igra može biti vaš saveznik u vaspitanju srećne, odgovorne i empatične dece.

Pridružite mi se u istraživanju konkretnih načina i situacija u kojima možemo koristiti igru za jačanje karaktera kod mališana, jer vaspitanje zaista može biti zabavno – i za decu i za roditelje!

Zašto je igra ključna za razvoj i vaspitanje?

Kao i većina dece i moj sin Andrej obožava igru. Svaka situacija za njega postaje prilika za zabavu, istraživanje i testiranje granica mašte. Za nas igra nije samo razonoda, već prostor u kojem zajedno učimo i razvijamo važne životne veštine. Vremenom sam primetila da Andrej s lakoćom usvaja pravila ponašanja upravo kroz igru, a tamo gde bi rasprava mogla da traje dugo, igra sve pojednostavi.

Na primer, kada Andrej ne želi da obavi neki zadatak, kao što je sređivanje igračaka ili priprema za spavanje, umesto dugog ubeđivanja, jednostavno pretvorimo zadatak u igru. Recimo, ako ne želi da obuje cipele, ubedim ga da postane „superheroj“ koji treba da što pre obuje svoje „supercipele“ kako bi krenuo u spasilačku misiju. U trenutku, otpor nestane, a zadatak se završi uz osmeh.

Igra ima tu neverovatnu moć da kod dece smanjuje osećaj pritiska i očekivanja, jer ona intuitivno razumeju svet kroz igru i uživaju u tome da eksperimentišu bez bojazni da će pogrešiti. I upravo ta spontanost i osećaj slobode omogućavaju im da kroz igru razvijaju važne životne veštine kao što su strpljenje, koncentracija, empatija i slušanje. Na kraju, sve ono što bi kroz stroge zahteve moglo delovati kao teško, kroz igru postaje deo prirodnog razvoja.

Za mene je najvažnije to što kroz ovakve igre sa Andrejem gradim poverenje, jer mu pokazujem da su pravila tu da mu pomognu, a ne da ga sputavaju. Tako izbegavam sukobe i stvaram okruženje gde se oseća slobodno i podržano. Kroz igru, svakodnevne obaveze postaju trenuci koje zajedno gradimo – sa smehom, ljubavlju i maštom.

Vaspitanje kroz igru: Kako i kada koristiti igru za vaspitne ciljeve?

Iako igra može biti izuzetno moćan alat u vaspitanju, važno je napomenuti da nisu sve situacije prikladne za rešavanje kroz igru. Na primer, kada se dete približava opasnoj situaciji, poput istrčavanja na ulicu, važno je da shvati ozbiljnost tog trenutka. U takvim situacijama, direktno postavljanje jasnih pravila i granica je ključno kako bi dete razumevalo šta je opasno i zašto je potrebno da reaguje bez odlaganja.

Međutim, postoje mnoge druge situacije gde je igra i te kako korisna i može pomoći detetu da uči kroz zabavu, da oseća povezanost sa roditeljima i da usvaja pravila na način koji mu deluje prirodno i opušteno. Evo nekoliko primera situacija u kojima igra može biti naš saveznik u vaspitanju:

1. Usvajanje dnevnih rutina i obaveza: Deca često odbijaju obaveze koje im izgledaju dosadno ili monotono, poput spremanja igračaka, oblačenja ili pranja zuba. U takvim situacijama možete se igrati tako što ćete od obaveza napraviti „misiju“ ili takmičenje. Na primer, “Ko će brže i preciznije složiti igračke?” ili „Koliko brzo možemo obuti čarape kao superjunaci?“. Na ovaj način obaveze postaju zabavan izazov i dete lakše usvaja svakodnevne zadatke.
2. Situacije koje zahtevaju saradnju i slušanje: Kada je važno da dete prati uputstva, igra može pomoći da ono lakše i voljnije sarađuje. Igre poput „Pera kaže“ ili „mali detektiv“ pomažu detetu da se fokusira na slušanje i izvršavanje zadataka. Ove igre podstiču decu da razmišljaju o pravilima i slede ih, a da se pri tom osećaju kao aktivni učesnici.
3. Rešavanje nesporazuma i sukoba: U trenucima kada dete ima konflikt s bratom, sestrom ili drugarom, igre uloga mogu pomoći da dete razume tuđu perspektivu i razvije empatiju. Možete kroz igru ispričati priču o „medvedu i lisici“ koji su se posvađali oko igračke i zajedno pronaći rešenje. Na ovaj način dete uči kako da rešava konflikte na miran i konstruktivan način.
4. Situacije koje zahtevaju strpljenje i kontrolu: Kada želite da dete vežba samokontrolu, strpljenje i čekanje, igre koje se temelje na redu i pravilima (poput društvenih igara ili „tajnog šapata“) mogu biti vrlo korisne. Takve igre vežbaju dete da poštuje pravila, razvija kontrolu nad sopstvenim impulsima i postepeno shvata važnost reda i strpljenja.

Kroz sve ove situacije doslednost nas kao roditelja ima ključnu ulogu. Korišćenje igre kao alata u vaspitanju zahteva da deci pružimo jasne i postojane poruke o tome šta se od njih očekuje. Deca uče kroz ponavljanje i doslednost, a kada znaju da se pravila primenjuju uvek, lakše ih usvajaju i poštuju.

Kombinovanjem doslednosti i igre, stvaramo stabilno i pozitivno okruženje u kojem deca uče pravila i odgovornost, osećajući se pritom podržano i povezano sa roditeljima. Na taj način, vaspitanje kroz igru postaje ne samo alat za rešavanje trenutnih izazova, već i dugoročna osnova za razvijanje samopouzdanja i zdravih vrednosti kod deteta.

Igre za razvijanje dnevnih rutina i obaveza

Andrej, kao i većina dece, nije uvek bio oduševljen svakodnevnim obavezama poput vraćanja igračaka na mesto, spremanja sobice ili oblačenja. Shvatila sam da svaka mala obaveza može postati izazov, ali da se i najmanji otpor topi kada zadatak pretvorimo u igru. Vremenom smo razvili nekoliko zabavnih rituala koji su obavezama dali novi smisao. A jedan od tih trenutaka inspiracije došao je iz jednog omiljenog crtanog filma.

Jednom prilikom, gledali smo epizodu „Meda Padington“ u kojoj on dobija spisak svojih kućnih obaveza. Andreju se to odmah dopalo, pa smo odlučili da napravimo sličan spisak – naš porodični spisak obaveza.

Kreirali smo tri spiska: tatin, mamin i Andrejev, a on je učestvovao sa punom ozbiljnošću, razmišljajući o svojim zadacima. Andrej je diktirao, a ja sam pisala (i usput sugerisala i one zadatke koji mu i nisu baš omiljeni, ali je on sposoban da ih izvrši). U njegovom delu spiska našli su se zadaci poput skupljanja igračaka, brisanja prašine, vađenja veša iz mašine, skupljanja veša sa žice, slaganja pidžame i raspremanja kreveta. Njegov omiljeni zadatak postao je vađenje veša iz mašine, jer taj posao doživljava kao pravu igru.

A evo kako smo i one „teške“ obaveze pretvorili u igre koje su se uklopile u našu dnevnu rutinu:

„Napravi zadatak zabavnim“

Ponekad, sve što je potrebno da bih Andreja motivisala da uradi nešto što mu u tom trenutku teško pada, jeste da dodam malo takmičarskog duha u zadatak. Jutarnje sklapanje pidžame je definitivno jedna od njegovih najneomiljenijih obaveza. U početku je to išlo sa dosta natezanja, sve dok mi jednom nije sinula ideja da se on i ja takmičimo ko će pre složiti svoju pidžamu. Od tada, i kada ustanem mnogo pre Andreja, svoju pidžamu ostavim da leži na krevetu ili fotelji, kako bismo se mogli takmičiti ko će pre ili ko će lepše složiti svoju.

„Balon izazov“

Sada je skupljanje igračaka postala Andrejeva svakodnevna rutina koju on ispunjava bez prepirke, ali nije oduvek bilo tako.

Ne sećam se kada smo tačno kada je Andrej prvi put dobio ovaj zadatak, ali se odlično sećam da mu se nimalo nije dopao. Ubeđivanje je trajalo otprilike sve do jednog dana kada smo Andrej i ja odlučili da njegovu sobicu ukrasimo balonima. Baloni su bili svuda, a nekoliko njih ležalo je neobavezno na podu. Kada je te večeri došao trenutak da se pokupe igračke, sinula mi je ideja. „A šta misliš da pokupiš igračke tako što ćeš držati balon između kolena ili iznad glave?“

Ima li potrebe da vam kažem da je te večeri kućom odzvanjao smeh dok je Andrej potpuno sam, bez ičije pomoći, pokupio apsolutno sve igračke i svaku vratio baš na svoje mesto?

„Čarobne reči“

Andrej i ja volimo da se glupiramo i da smišljamo smešne reči ili da ih rimujemo na smešan način. Upravo to koristim kako bih ga motivisala da izvrši zadatak i onda kada mu se to baš ne radi. Tako, kada ujutru odugovlači u oblačenju i obuvanju, ja ubacim malo smešne magije: „Tandara, mandara, broć, čarapo, oduzimama ti moć“, kažem i onda ta čarapa odjednom prestane da se joguni i Andrej je lako obuje. I umesto da se ljutimo i prepiremo, mi se kikoćemo pretvarajući dosadno oblačenje u zabavu.

Kroz ove i njima slične igre, svakodnevne obaveze postale su trenuci koje sin i ja zajedno gradimo, sa smehom, ljubavlju i maštom. Pridržavanje spiska obaveza koje smo zajedno osmislili pomaže Andreju da usvoji rutinu na pozitivan način, dok ga igre motivišu da se uključi u svakodnevne zadatke.

Igre za saradnju i slušanje

Kada želim da podstaknem Andreja na saradnju ili da ga usmerim ka slušanju bez osećaja pritiska, često posegnem za igrama koje transformišu zadatke u avanture i misije. Vremenom sam naučila da igre ne samo da pomažu detetu da lakše sledi uputstva, već nam ujedno i omogućavaju da razvijamo osećaj bliskosti i poverenja. Evo nekoliko igara koje koristimo u našem svakodnevnom životu kako bismo podstakli saradnju i slušanje:

„Da li smo na pravom putu?“

Ovo je jedna od naših omiljenih igara kada treba da krenemo kući iz parka, a Andreju se još ostaje.

Umesto da idemo najkraćom stazom, često biramo neuobičajeni put – provlačimo se između okolnih zgrada, zaobilazimo klupe i skrećemo na staze koje inače ne koristimo. Andrej tada ima zadatak da prepozna da li zaista idemo prema kući i da mi daje uputstva kuda dalje da krenem. Na primer, ako primeti da smo skrenuli s puta, može reći: „Ne, idemo levo da bismo stigli kući!“

Ova igra ga podstiče da pažljivo posmatra okruženje, koristi svoju sposobnost orijentacije i prati logički sled kako bi došao do pravca kuće.

Usput nailazimo na razna „tajna skloništa“ – mesta gde nalazimo puževe, mrave, bubice i ponekad čak i guštere. Andrej sa oduševljenjem prepoznaje poznata mesta, a otkrivanje ovih „skrivenih životinja“ dodaje element avanture.

I dok mi pomaže da nađemo put, uči se odgovornosti, sarađuje i oseća se važnim jer daje uputstva. Ova igra nam je postala omiljeni deo povratka kući jer kroz nju Andrej prirodno usvaja važne veštine slušanja, orijentacije i donošenja odluka, dok uživa u svakom koraku kao u pravoj detektivskoj avanturi.

„Misija: Detektiv u pokretu“

Kada je Andrej bio mali i kada smo oko njegove druge godine prestali da koristimo kolica, često bi tražio da ga nosim umesto da hoda. Bilo je to ponekad opravdano, posebno kad bi se iscrpeo nakon skakanja i igre u parku, ali često bi se dogodilo da to traži odmah pri izlasku iz kuće, nakon pređenih stotinak metara. S obzirom na to da su moji bolovi u leđima postajali sve učestaliji, morala sam da osmislim način da ga motivišem na hodanje, ali kroz nešto zabavno i njemu privlačno.

Tako je nastala naša igra „Detektiv u pokretu“. Andrej je postao mali „detektiv“, čiji je zadatak bio da otkriva „tragove“ na putu. Dok hodamo, zadajem mu jednostavne zadatke, kao što su „potraži crvenu kapu“ ili „pronađi zelenu ogradu“. Na ovaj način, umesto da se koncentriše na hodanje, Andrej se posvećuje zadacima, tragajući za „dokazima“ i otkrivanjem novih detalja u okruženju.

Ova igra mu ne samo da skreće pažnju sa umora, već ga i uči strpljenju, posmatranju i logičkom zaključivanju. Uz svaki „pronađeni trag“, oseća se kao pravi detektiv, što ga motiviše da samostalno pešači, dok ja izbegavam nošenje i čuvam leđa.

Naše detektivske misije postale su neizostavan deo svake šetnje, jer su za njega prilika da istražuje svet oko sebe, a meni pružaju način da ga motivišem na saradnju i razvijam veštine slušanja i koncentracije. A kako je rastao, igru smo bogatili novim detaljima: brojali smo plave automobile, pronalazili određena slova na natpisima, prepoznavali oblike u predmetima i još mnogo toga. Svaki novi element dodavao je sloj zanimljivosti, što je činilo našu detektivsku misiju još uzbudljivijom.

„Gde stoji ova stvar?“

Kada dođe vreme za vraćanje stvari na svoje mesto, obično pre izlaska iz kuće ili na kraju dana, a Andreju se to baš i ne radi, tada pribegnemo igri „Gde stoji ova stvar?“ kako bismo proces raspremanja pretvorili u zabavnu aktivnost.

Igru započinjem ja. Krenem redom i uzmem neku stvar iz sobe – igračku, knjigu ili neki komad odeće – i pitam Andreja: „Gde stoji ova stvar?“ Njegov zadatak je da što pre pronađe pravo mesto za taj predmet i vrati ga tamo.

Kroz ovu igru, Andrej se takmiči sa samim sobom da bude brz i precizan, a istovremeno usvaja naviku raspremanja. On sada zna tačno mesto za svaku stvar u svom okruženju, što mu daje osećaj reda i odgovornosti. Ponekad, kako bismo igru učinili zanimljivijom, postavimo i tajmer, što dodaje osećaj hitnosti i podstiče ga da sa još većom energijom obavi zadatak.

Kombinacija zabave, brzine i odgovornosti kroz ovu igru postala je naš neizostavni ritual koji na kraju dana oboma olakšava održavanje reda u kući i pruža osećaj postignuća.

Igre za rešavanje nesporazuma i sukoba

Nesporazumi i mali sukobi između dece su česti, bilo da su u pitanju različite želje, deljenje igračaka ili različiti pogledi na to kako bi igra trebalo da izgleda. Sa Andrejem sam primetila da kada igra postane način za rešavanje konflikta, deca lakše razumeju tuđu perspektivu i počinju da razvijaju empatiju. Evo nekoliko primera iz našeg iskustva, gde smo igre koristili kao alat za smirivanje i povezivanje.

„Pričanje priče kroz lutke ili igračke“

Andrej nije dete koje često ulazi u sukobe sa vršnjacima, ali se, naravno, i to ponekad dogodi. On nema problema sa tim da „podeli“ igračku sa drugarima iz parka, ali problem nekada nastane oko toga kako će se igrati i kojih igara će se igrati. Pošto mnogo voli dinosauruse, njegova omiljena igra su borbe dinosaurusa: bilo igračkama bilo da sami glume dinosauruse.

Jednom prilikom u parku naljutio se na druga zato što on nije želeo da se igra dinosaurusa ni na koji način. Pošto je počeo da trenira košarku, Vanja je želeo da se igraju loptom. Kako Andreju lopta uopšte nije omiljeni rekvizit u igri (verovatno zato što ne zahteva preterano mašte), njih dovjica su se gotovo posvađali. Andrej je na kraju pristao na igu, ali se stalno glupirao, što je dovelo do novih rasprava.

Kada smo se vratili kući, razgovarali smo o tome, ali je Andrej insistirao na tome da Vanja nije bio fer jer nije hteo da se igr dinosaurusa, a on je poneo i igračku za njega. Shvatila sam da će mi ubeđivanje malo pomoći.

Andrej je zaista verovao u to što je govorio. I tada mi je sinula ideja. Uzela sam Koju i Plavkana (Andrejeve omiljene plišane igračke morske kornjače i plavoga kita) i krenula da sa njima glumim malu predstavu u kojoj se oni raspravljaju zbog igre. Andrej se odmah uključio u igru. Zajedno smo „pregovarali“ između njih istražujući kako mogu doći do dogovora – na primer, prvo da preskaču morske korale, a potom da se dobacuju oblutkom.

Kroz ovu igru je shvatio kako kompromis omogućava obostrano zadovoljstvo. Kada smo sledeći put imali sličnu situaciju, Andrej je predložio drugaru da i on odigra njegovu igru, a zatim da pređu na ono što drugi predloži. Ova mala promena pristupa učinila je da obojica uživaju, dok se konflikt prirodno rešio kroz razumevanje i dogovor.

„Igra uloga za rešavanje sukoba“

Ponekad se desi da Andrej ne može da razume zašto je neko iz njegove okoline postupio na određeni način. Umesto da mu objašnjavam kao nekada objašnjavam, sada mnogo češće pribegnem jednom zabavnijem načinu – igranju uloga. Sve je počelo jednom prilikom kada se sa drugaricom posvađao oko toga šta će praviti u pesku. Ona je želela kućicu za jednoroga, a on, naravno, pećinu za dinosaurusa. Kako su oboje bili uporni u svojoj želji, do dogovora nije došlo, pa su oboje potišteni seli na ljuljaške.

Kada smo se vratili kući, predložila sam mu da „vratimo film unazad“ i da ponovimo scenu iz parka, ali tako što ću ja glumiti njega, a on drugaricu. Pošto je morao da bude Helena, počeo je da brani njene stavove, tako da je kroz ovu igru shvatio kako se ona tada osećala i zašto nije htela da pristane na njegovu ideju.

U igri smo, naravno, izmenili i kraj: Andrej je sam predložio da prvo naprave kučicu za jednoroga, a da triceratops bude njegov prvi komšija za koga će sagraditi veliku pećinu. Igra je tako postala učenje kroz iskustvo, gde se kroz jednostavnu zamenu uloga razvija razumevanje za drugu stranu.

„Igra pravila i posledica“

Za dete je veoma važno da shvati važnost postojanja pravila i njihovog poštovanja. Andreju to zaista lako ide od ruke. Vaspitačice ga neprestano hvale zbog toga, a ja mislim da su za ovo glatko prihvatanje pravila najzaslužnije naše društvene igre, koje mnogo volimo da igramo zajedno, toliko da ih čak sami smišljamo i pravimo.

Društvene igre smo počeli da igramo oko Andrejeve četvrte godine. U početku mu se pravila nimalo nisu dopadala, ali sam ja ostajala uporna u tome da je važno da ih se pridržavamo, tako da smo često umeli i da prekinemo igru ako on ne bi odustajao od kršenja pravila.

Nekako u to vreme, sinula nam je ideja da možemo i sami da napravimo svoju igru. Bila je to igra „Pomozi pačićima da dođu do mame“ u kojoj su učestvovali pačići i krokodil. Tada smo zajedno osmislili potpuno različita pravila za pačiće i za krokodila (kako bi pačići uopšte dobili šansu da stignu do mame).

Kada je igra konačno bila gotova i kada smo počeli da je igramo, primetila sam da Andrej uopšte ne pokušava da izmeni pravila. Shvatila sam da je to zato što je i sam učestvovao u njihovom kreiranju, tako da je od tada pravljenje naših društvenih igara postala jedna od omiljenih zabava. (Igru „Pomozi pačićima da dođu do mame“, kao i ostale društvene igre koje smo sami osmislili, možete pogledati OVDE).

Dakle, u društvenim igrama važno je postaviti pravilo koje važi za sve: poštovanje dogovorenih pravila. Iako može biti primamljivo da zbog „mira u kući“ popustimo i dopustimo detetu da krši pravila kako bi pobedilo, dugoročno to nije korisno.

Insistiranjem na pravilima učimo dete da je važno poštovati dogovore i da pravila omogućavaju igru svima na jednak način. Još bolje je kada dete samo učestvuje u kreiranju pravila igre, jer tada shvata njihovu svrhu i oseća odgovornost prema njima, kao i prema ostalim igračima. Na ovaj način, dete razvija važne socijalne i emocionalne veštine koje mu kasnije pomažu i u svakodnevnim situacijama.

Kroz zajedničko pravljenje igara s Andrejem, shvatila sam koliko taj proces pozitivno utiče na njegovo prihvatanje pravila, ali i na njegovu posvećenost igri. Upravo je ta iskustvena vrednost zajedničkog kreiranja dovela do moje ideje o edukativnim igrama za učenje slova, koje uskoro planiram da plasiram. Roditeljima će biti dostupne personalizovane verzije koje mogu sami sklapati s decom, kako bi mališani imali osećaj da su i sami učestvovali u stvaranju igre. Iz ličnog iskustva znam koliko je ovaj osećaj neprocenjiv – deca na taj način razvijaju osećaj postignuća i ponosa, dok uče kroz sopstveno angažovanje i kreativnost.

Igre za vežbanje strpljenja i kontrole

Strpljenje i samokontrola su veštine koje deci često predstavljaju izazov, ali su ključne za njihov emocionalni razvoj. Kroz igru i male izazove uspela sam da pomognem Andreju da bolje razume koliko su ove veštine korisne. Naše igre ne samo da su mu skrenule pažnju s čekanja ili neprijatnosti, već su mu i pomogle da se nosi s osećanjima nestrpljenja ili uzbuđenja. Evo nekoliko primera kako smo razvijali ove veštine kroz igru.

„Igra tihi šapat“

Kada bismo Andrej i ja morali da čekamo na red, bilo kod lekara ili u prodavnici, često smo igrali „Tihi šapat“. Cilj igre je da šapatom prenesemo jedni drugima određenu poruku koja se mora čuti i ponoviti što preciznije. Jedno od nas započne šapatom izgovarajući kratku rečenicu, dok drugo mora pažljivo slušati i ponoviti je. Tokom igre, oboje smo usmereni na šapat, dok Andrej vežba kontrolu impulsa i tiho ponašanje, jer se igra raspadne ako se smeje previše glasno. Na taj način smo se zabavljali, a da on nije ni primetio koliko se zapravo kontrolisao i vežbao strpljenje.

„Čekanje na red u igri s kockama“

Kod kuće često igramo igre sa kockama u kojima je važno čekati svoj red, poput igre „Ko može najviši toranj da napravi?“ u kojoj svako u svom potezu doda po jedan blok na toranj. Andrej bi se često toliko uzbudio da bi poželeo da odmah napravi toranj, ali bi brzo shvatio da svaka greška može srušiti konstrukciju. Svaki potez zahteva pažljivo posmatranje i strpljenje, jer ako neko dodirne toranj ili požuri, ceo toranj pada. Tako je igra postala prirodan način za vežbanje čekanja i kontrole, jer su svi želeli da toranj ostane što viši.

„Igra konobara“

Jedna od najzabavnijih igara za vežbanje pažnje i kontrole kod nas je „Igra konobara“. Kako bismo igru učinili zanimljivom i izazovnom, Andrej i ja prvo pripremimo stazu po kojoj će „konobar“ morati da se kreće. Na podu, uz pomoć kanapa i selotejp trake, napravimo putanju s krivinama i skretanjima, tako da hodanje bude što pažljivije i sporije.

Na poslužavnik postavimo nekoliko plastičnih čaša, a Andrejev zadatak je da „dostavi porudžbinu“ do kraja staze, a da čaše ne padnu. Dok se kreće po stazi, mora da održi poslužavnik stabilnim, što zahteva mirnoću i preciznost. U početku je bio nestrpljiv, pokušavao je da ubrza i često su čaše padale, ali brzo je shvatio da je ključ u smirenosti i pažljivom hodu.

Ova igra mu je pružila ne samo zabavu već i lekciju o strpljenju – svaka greška značila je da se mora vratiti na početak i pokušati ponovo. Kroz igru je naučio kako da se smiri, kontroliše korake i usmeri pažnju, što mu je kasnije bilo korisno i u svakodnevnim situacijama koje zahtevaju kontrolu i preciznost.

Praktični saveti za roditelje: Kada je vreme za igru, a kada za pravila?

Vaspitanje kroz igru donosi mnogo prednosti, ali jednako je važno da deca razumeju granice i znaju kada igra prestaje, a kada počinju pravila koja važe za sve članove porodice. Deca najbolje napreduju u okruženju gde su igre slobodne i kreativne, ali gde je istovremeno jasno kada su pravila neophodna i zašto ih se moraju pridržavati. Evo nekoliko saveta za postizanje balansa:

• Postavite jasne granice unapred: Pre nego što započnete igru, objasnite detetu da igra ima početak i kraj i, kada dođe vreme za završetak, zajedno ćete se prebaciti na sledeću aktivnost ili obavezu. Na primer, ako se igra odvija pre večere, podsetite dete: „Kad završimo igru, spremamo se za večeru.“
• Doslednost u sprovođenju pravila: Kada igra prestane, važno je da roditelj ostane dosledan i da detetu jasno pokaže da je vreme za pravila. Iako može biti izazovno kada dete nije spremno da prekine igru, doslednost u postavljanju granica pomaže detetu da razume razliku između slobodne igre i obaveza.
• Kombinujte igru sa odgovornošću: Igra može olakšati prelaz ka pravilima. Na primer, ako želite da dete pospremi sobu nakon igre, možete to uraditi kroz igru kao što je „Gde stoji ova stvar?“. Na taj način, prelazak iz igre ka obavezi može biti prirodniji i manje stresan.
• Razjasnite svrhu pravila: Kada je to moguće, objasnite detetu zašto su pravila važna i kako ona pomažu svima da uživaju u igri i životu zajedno. Na primer, možete objasniti da pravila omogućavaju igru svima na jednak način ili da pomažu da se aktivnosti završe brže i lakše.

Ovim pristupom dete razvija razumevanje za pravila i granice, dok istovremeno uživa u slobodi igre. Ravnoteža između igre i pravila podstiče kod dece osećaj sigurnosti, a istovremeno čuva njihovu kreativnost.

Zaključak: Vaspitanje kroz igru kao put ka pozitivnim rezultatima

Vaspitanje kroz igru pokazalo se kao izuzetno koristan način za podsticanje razvoja važnih veština kod dece. Kroz igru, deca ne samo da usvajaju pravila i vrednosti, već razvijaju i samopouzdanje, empatiju i osećaj odgovornosti. Igra omogućava roditeljima da s decom grade otvoren i pozitivan odnos, dok ih postepeno uvode u svet pravila i odgovornosti.

Kada igru koristimo kao alat za učenje, deca uče kroz zabavu i angažovanost, što doprinosi trajnijem usvajanju lekcija. Ovaj pristup stvara pozitivno i podsticajno okruženje u kojem dete raste srećno, samouvereno i spremno da istražuje svet oko sebe.

Vaspitanje kroz igru, stoga, nije samo metoda, već i put ka građenju odnosa sa decom koji se temelji na poverenju i ljubavi, kao i način da odgajamo odgovornu i kreativnu decu koja razumeju kako pravila i sloboda mogu da koegzistiraju.

Nadam se da vam je ovaj post dao inspiraciju za uvođenje igre u svakodnevne situacije i vaspitavanje kroz zabavu. Volela bih da čujem vaše priče i saznam koje igre koristite sa svojim mališanima – slobodno podelite svoje iskustvo u komentarima!

Takođe, pratite nas na društvenim mrežama kako biste bili u toku sa novim idejama, savetima i igrama koje delimo za sve roditelje koji žele da kreativno pristupe vaspitanju.

Povežimo se i zajedno stvarajmo svet igre i učenja za našu decu! 😊

The post KROZ IGRU DO POSLUŠNOG DETETA: VASPITANJE KROZ IGRU I ZABAVU first appeared on Ljubav se piše MAMA.

Zar nas sve knjige o roditeljstvu ne uče da je neophodno detetu postaviti granice? Znači li to da dete treba da okružimo brdom zabrana? I jesu li sve zabrane zaista korisne za dete?

Designed by Freepik

Zabrane su odlično sredstvo za korigovanje neprihvatljivog ponašanja deteta. Takve zabrane su poželjne i treba ih koristiti u vaspitanju. Nažalost, postoje i zabrane koje proističu iz roditeljskih strahova i frustracija. Takve zabrane su toksične i veoma štetno utiču na formiranje ličnosti deteta, pa bi roditelji trebalo sebi da zabrane da ih izgovaraju.

Na štetne zabrane upozorava nas psiholog Maksim Bondarenko u tekstu „Kako odnosi u poridici utiču na razvoj deteta“.

Koje su to patološke zabrane koje treba izbaciti iz svog stila vaspitanja deteta, a koje pozitivne zabrane treba koristiti, možete pročitati u nastavku teksta.

Zabrana „Ne čini“

Ova zabranu najčešće daju roditelji koji osećaju strah. Taj strah je potpuno iracionalan i najčešće izazvan nespremnošću osobe za ulogu roditelja ili traumatskim ličnim iskustvom (fizički nedostatak samog roditelja izazvan povredom, gubitak bliske osobe).

Roditelji koji osećaju ovakav strah, obično ne dozvoljavaju detetu da radi sasvim obične stvari.

Oni tada izgovaraju reči poput: „Ne trči tako brzo!“, „Ne skači!“, „Ne penji se na drvo!“, „Ne ulazi u vodu!“, „Ne žuri!“ i sl.

Posledice zabrane „Ne čini“

Ovakve naredbe ne samo da guše dete, već ograničavaju njegov motorički razvoj i čine ga nesigurnim. One u detetu stvaraju osećaj nesposobnosti i bespomoćnosti.

Okruženo ovakvim zabranama, dete izrasta u nesamostalnu, pasivnu osobu nesigurnu u svoje lične odluke, sklonu da odgovornost za sopstveni život prebaci na druge koji po njegovom mišljenju „bolje znaju“ šta je za njega dobro, a šta ne.

Kako korigovati zabranu „Ne čini“?

Strahovi su ponekad jači od nas. Ali to ne znači da se ne treba s njima boriti. Ako i sami izgovarate ove rečenice, vreme je da ih zamenite drugačijim, koje neće štetiti vašem detetu.

Tako biste u situacijama koje vam se čine nebezbednim, umesto dosadašnjih zabrana mogli izgovarati rečenice poput ovih: „Gledaj kuda trčiš!“, „Budi pažljiv kada se penješ na drvo!“, „Stavi „mišiće“ na ruke pre nego što uđeš u vodu, dok ne naučiš da plivaš!“ i sl. Naime, potrebno je upozoriti dete da neku radnju izvrši oprezno, a ne da je uopšte ne izvrši.

Ako ste već na neki način svoje dete učinili nesigurnim ili pasivnim, onda je potrebno najpre prestati sa štetnim zabranama, a potom ga i neprestano ohrabrivati rečima poput ovih: „Ti si veoma spretan/spretna i mi smo ponosni na tebe!“, „Ti to možeš, slobodno pokušaj!“ i sl.

Zabrana „Ne budi“

Ovu strašnu i opasnu poruku može prenostiti roditelj, ali i stariji brat/sestra, koji dete doživljavaju kao prepreku u svom životu.

Roditelj svesno ili nesvesno može doživeti detete kao razlog zato što nije završio fakultet ili zato što ostaje u lošem braku, zato što nije ostvario svoje želje i ambicije ili zato što se nalazi u teškoj finansijskoj situaciji. Zato bi ova poruka u najopštijem obliku glasila: „Da se ti nisi rodio/rodila, živeli bismo bolje“.

Slično se mogu osećati i starija deca nakon dolaska brata/sestre na svet.

Ova strašna poruka može biti preneta rečima poput ovih: „Da nije vas (dece), davno bih se razvela/razveo od vašeg oca/majke“, „Da se nisi ti rodio/rodila, završila/završio bih fakultet i ne bih se sada ovako mučila/mučio“, „Da nije tebe, mama i taba bi me više voleli“, „Da nije tebe, mama i tata bi mi sve kupovali“ i sl.

Poruka „Ne budi“ se ne mora uvek preneti rečima. Nju roditelj može preneti i svoim postupcima prema detetu: roditelj ne prilazi detetu iako ono plače, grdi ga i viče na njega kada mu je nešto potrebno i kada nešto traži, tuče dete, ljuti se kada dete izrazi neku svoju potrebu, kada traži pažnju ili pomoć i sl.

Posledice zabrane „Ne budi“

Bilo da su izražene rečima ili postupcima, posledice ovakvih poruka su strašne. One navode dete na misao da ne treba živeti, da treba umreti. Izloženo ovakvim porukama i postupcima, dete, a kasnije i odrasla osoba, mašta o smrti, zamišljajući da će, kada umre, oni koji ga nisu dovoljno voleli shvatiti koliko im je značio/značila i koliko im sada nedostaje.

Tokom odrastanja, deca kojoj su bližnji slali poruku „Ne budi!“, mogu svoj život voditi u dva, na prvi pogled, oprečna smera.

Prvi je razvijanje samorazornih navika: sklonost ka alkoholu, drogi, prejedanju, nikotinu i uopšte navikama koje štete zdravlju i vremenom dovode do samouništenja.

Drugi smer je težnja da se bližnjima, a potom i celom svetu, dokaže da zaslužuju pravo na ljubav tako što će neprestano nizati uspeh za uspehom. To su ljudi koji ne štede sebe kako bi postigli svoje ciljeve, koji sagorevaju u svojoj težnji ka uspesima. Kada postignu sve što su zacrtali, takvi ljudi umesto ponosa, radosti i ushićenja, osećaju da život više nema smisla. što može voditi ka tragičnom ishodu: samoubistvu ili bolesti.

Kako korigovati zabranu „Ne budi“?

Ako ste se kao roditelj prepoznali u ovoj priči, nemojte očajavati. Najvažnije je najpre shvatiti da dete nije prepreka u vašem životu, već izgovor za ne delanje u skladu sa vašim željama. Ono što vas blokira da ostvarite svoje težnje nalazi se u vama samima, a ne izvan vas.

Kada to shvatimo, onda možemo ne samo promeniti nešto u svom životu, već i ublažiti posledice naših dosadašnjih dela i reči.

Kako?

Pa najpre tako što ćemo prestati da krivimo dete za naše propuste, a potom što ćemo svakodnevno početi da detetu govorimo rečenice poput ovih: „Drago mi je što si došao/došla na ovaj svet!“, „Ti su uneo/unela radost u moj život!“, „Ti si naše sunce koje nam je obasjalo život!“, „Presrećni smo što si se rodio/rodila!“, „Ti si nešto najlepše i najdragocenije što nam je život podario!“ i sl.

Ovakve reči, uz pojačnu pažnju i nežnost, učiniće da se dete oseća voljeno, dobrodošlo i značajno.

Zabrana „Ne budi značajan“

Ovakvu poruku detetu šalju roditelji koji, obuzeti sopstvenim problemima i poslovima, umanjuju značaj deteta.

To su roditelji koji se ljute na dete kada ono počne da ispoljava sopstvene potrebe i time privlači pažnju na sebe. Tada roditelji obično izgovaraju ovakve rečenice: „Ne sad, vidiš da radim važan posao!“, „Ti si još uvek suviše mali“, „Kad odrasteš, onda možeš da pričaš o tome“, „Ne ometaj me, vidiš da radim“, „Deca moraju da znaju gde im je mesto“ i sl.

Posledice zabrane „Ne budi značajan“

Deca koja odrastaju na ovakvim zabranama izrastaju u osobe koje zapostavljaju sebe i sopstvene potrebe. Smatraju da ne zaslužuju pažnju drugih i da su potrebe drugih ljudi mnogo važnije od njigovih sopstvenih potreba.

Ljudi koji su se u detinjstvu često sretali sa zabranom „Ne budi značajan“ obično žive sa osećanjem da nisu dostojni pažnje, da nisu pogodni za odgovorne poslove, ne umeju da prihvate pohvale i neprestano su spremni na samopožrtvovanje.

Kako korigovati zabranu „Ne budi značajan“?

Ako ste i sami jedan od roditelja koji izgovaraju ovakve ili slične rečenice, vreme je da preduzmete nešto po tom pitanju. Za početak, pokušajte da saslušate dete svaki put kad želi nešto da vam kaže, pogotovu ako je tužno, uznemireno ili euforično. Detetu će to mnogo značiti, a i vama, jer ćete tako mnogo bolje upoznati dete.

Umesto dosadašnjih rečenica, pokušajte da u tim prilikama izgovarate rečenice poput ovih: „Ti si nam najvažniji/najvažnija na svetu, ali sada sam zauzet. Idemo u šetnju čim završim s poslom“, „Slobodno reci šta ti misliš o tome“, „Samo sekund, da završim ovo, pa ću te onda na miru saslušati“, „Ni jedan posao nije važniji od tebe, ali moram sada da ispunim svoje obaveze. Igraćemo se čim završim“ i sl.

Naravno, važno je da zaista kasnije, kada završite sa poslom, ispunite svoje obećanje: posvetite vreme detetu, zajedno odete u šetnju, odgledate crtani film, poigrate se sa njim, pročitate mu omiljenu bajku, pažljivo ga saslušate i obziljno shvatite njegove probleme.

Zabrana „Ne zbližavaj se“

Ova zabrana se deci ne prenosi rečima, već postupcima roditelja. Dete koje je lišeno fizičkog kontakta (bliskosti, maženja, zagrljaja, poljubaca) i pažnje od strane roditelja, nesvesno usvaja poruku da se ne treba zbližavati sa drugima.

Ovakav stav može da razvije i dete koje je zbog razvoda ili smrti ostalo bez jednog roditelja.

Posledice zabrane „Ne zbližavaj se“

Posedica ovakvog stava je distanciranje od drugih ljudi u odraslom dobu, ne pružanje i ne prihvatanje ljubavi, što vodi u otuđenost i usamljenost.

Kako korigovati zabranu „Ne zbližavaj se“?

Ako ste roditelj koji ima problem da izrazi detetu svoju ljubav, vreme je da to promenite.

Kako?

Nije uopšte teško. Jednostavno kažite detetu da ga volite. Svakodnevno izgovarajte rečenice poput: „Volim te!“, „Ti si mamina/tatina ljubav!“ i ne zaboravite na zagrljaje, maženja, tepanja. Ponekad je dovoljan i stisak ruke ili nežni pogled i poljubac spušten u na dečju glavicu, ruku, čelo.

Zabrana „Ne budi dete“

Ovakvu poruku detetu šalju roditelji koji žele da im deca što pre odrastu smatrajući ih mnogo zrelijima nego što oni to zaista jesu. Takvi roditelji obično deci upućuju ovakve rečenice: „Ne plači, ne budi beba!“, „Ti si već veliki/velika i moraš da nam pomažeš“, „Dovoljno si veliki/velika da brineš o bratu/sestri“, „Ne pekmezi, nisi ti mali/mala“, „Dovoljno si veliki/velika da brineš o sebi“ i sl.

Ovakve poruke obično su upućene starijoj deci, ali koja su realno još uvek mala. Uskraćujući im detinjstvo, roditelji podstiču preranu zrelost deteta i time se veoma ponose.

Da bi se osećalo voljeno i prihvaćeno, dete prihvata ovo preterano breme odgovornosti, odlučujući u sebi da će biti odraslo i zrelo.

Posledice zabrane „Ne budi dete“

U odraslom dobu, deca koja su se suočavala sa porukom „Ne budi dete“, oslanjaju se samo na sebe, mnogo pružaju drugima, ali im je teško da dobiju nešto za uzvrat. Ona se nalaze u neprestanom stanju napetosti i umora od svoje preterane odgovornosti, preuzimajući na sebe više nego što mogu da podnesu.

Kako korigovati zabranu „Ne budi dete“?

Najpre je potrebno da roditelj shvati da svako dete zaslužuje period detinjstva, krhkosti i zaštite. U tom periodu ono uči da se oslanja na druge, da veruje drugima, da traži pomoć kada mu je potrebna i sl. Ono se priprema za ulogu odrasle osobe koja će umeti da funkcioniše u zajednici, da pruža pomoć, ali i da je traži.

Zato je važno da dete proživi svoje detinjstvo u osećaju zaštićenosti i podrške. To ne znači da dete treba da bude lišeno svake odgovornosti. Naprotiv. Ali mu ne treba nametati odgovornost za koju ono nije sposobno.

Zabrana „Nemoj da odrasteš“

Ovu porukau šalju roditelji koji strahuju da će izgubiti bliskost sa detetom. Najčešće su to roditelji koji su se i sami u adolescenskom dobu emocionalno udaljili od svojih roditelja.

Takvi roditelji ignorišu odrastanje svoje dece nastavljajući da se prema njima ponašaju kao da su još uvek sasvim mala: odgovaraju umesto njih, zakazuju im lekarske preglede, i uopšte, obavljaju mnoge poslove koje bi i odrasla deca mogla sasvim sama bez problema obaviti.

Ako roditelj oblači dete od 6 ili 7 godina ili izdržava sena/ćerku od 25 godina, on dete uči bespomoćnosti i nesvesno podstiče njegovu zavisnost od sebe.

Posledice zabrane „Nemoj da odrasteš“

Deca koja su se tokom odrastanja suočavala sa ovakvim ponašanjem svojih roditelja, u odraslom dobu nesvesno biraju nezrelost i pristaju na ulogu zavisnosti od svojih roditelja. Ovakvi ljudi ne žele da se osamostle (žive u zajednici sa roditeljima, dobijaju od njih pomoć u vidu novca i li namirnica), ne zasnivaju svoju porodicu, ili ako i uđu u brak, dozvoljavaju roditeljima da se upliću u njihove bračne odnose i odluke, što vrlo često vodi razvodu i povratku kod roditelja.

Kako korigovati zabranu „Nemoj da odrasteš“?

Ako ste se prepoznali u ovoj priči, vreme je da se suočite sa svojim strahom i da shvatite da je osamostaljivanje deteta jedini ispravni put. I obavezno promenite svoj stav prema detetu.

Kako?

Načina je mnogo, a ovo su neki od njih:

• Pustite dete da samostalno uradi sve ono za šta je ono sposobno i što njegovi vršnjaci samostalno rade.
• Ne pritičite detetu u pomoć kada mu ona zaista nije potrebna (npr. ako još uvek hranite svog petogodišnjaka, kada mu budete dozvolili da samostalno jede, on će to u početku raditi nevešto, ali će ubrzo sasvim dobro savladati tu veštinu).
• U početku hvalite svaki vid ispoljavanja njegove samostlnosti (komuniciranje sa prodavačicom u prodavnici, pospremanje sobe, samostalnu izradu domaćih zadataka i sl.)
• Ohrabrujte dete da se samostalno brine o svojoj higijeni, da slaže stvari i da održava red u sopstvenom prostoru.

Navikunto da većinu stvari vi radite umesto njega, dete će u početku možda odbijati da neke stvari samostalno uradi, ali budite uporni i objasnite mu da je važno da samostalno radi sve ono za šta je sposobno.

Zabrana „Ne postiži uspeh“

Ovo je još jedna od poruka koje se više prenose ponašanjem roditelja nego rečima.

Stalno nezadovoljstvo roditelja ponašanjem deteta, kritikovanje deteta zbog grešaka, kao i neprimećivanje uspeha koje dete postiže (bilo da roditelj zaista uspeh ne primećuje ili ga podrazumeva pa ne reaguje pohvalom na njega) stvara u detetu osećaj da su roditeljima važnije njegove pogreške nego uspesi. U detetu se javlja strah da će roditelji potpuno zaboraviti na njega ako bude uspešno te ono nesvesno donosi odluku da ne treba da postiže uspeh.

Poruku da ne treba postizati uspeh mogu preneti deci i roditelji koji svoj život smatraju nesrećnim i neuspešnim. Ovakva porodična atmosfera ispunjena malodušnošču i pesimizmom stvara u deci iracionalni osećaj da će, ukoliko sama postanu uspešna, izdati svoje roditelje.

Hladno ponašanje očeva prema sinovima kada počnu da u uspesima nadmašuju svoje očeve, takođe šalje poruku da će dete biti prihvaćeno i voljeno samo ako ne nadmaši svoje roditelje. Ovakav rivalitet može se javiti i u odnosu majke prema ćerki. Kada devojčica dobije punu pažnju oca, majka može postati hladna i pasivno agresivna, čime se u detetu razvija osećaj da se ne sme biti bolji od majke, ako želi njenu ljubav i pažnju.

Verbalizovane, ove poruke mogu zvučati ovako: „Sve radiš pogrešno, pogledaj svog druga/drugaricu…“, „U tvojim godinama ja sam…“, „Kad ti ne bismo plaćali privatne časove, ti ništa ne bi znao/znala!“ i sl.

Posledice zabrane „Ne postiži uspeh“

U odraslom dobu, deca koja su bila izložena ovim porukama, biraju poslove u kojima ne mogu napredovati i generalno, ne ostvaruju svoje potencijale.

Kako korigovati zabranu „Ne postiži uspeh“?

Ni jednom roditelju nije cilj da odgaji neuspešno dete. Ovakvu poruku roditelji šalju nesvesno svojoj deci. Zato je najvažniji korak da to osveste.

Ako ste prepoznali sebe u ovoj priči, na odličnom ste putu da to prevaziđete i ispravite.

Kako?

Za početak počnite da primećujete i ističete detetove uspehe i hvalite ih. Pričajte drugima u prisustvu deteta o tome šta je ono postiglo. Kad god postigne uspeh, ohrabrujte ga rečim: „Radujemo se tvojim uspesima i ponosni smo na tebe“, „Srećni smo kada nas u nečemu nadmašiš“.

Zabrana „Ne budi ono što jesi“

Ovakvu poruku najčešće šalju roditelji detetu „nepravilnog“ pola. Javlja se u porodicama gde su sva deca istog pola i obično je usmerena na najmlađe dete.

Ukoliko majka želi devojčicu, a dobija još jednog dečaka, može se ponašati prema njemu kao da je devojčica: kupovati mu odeću upadljivih boja, vezivati mu repiće, učiti ga „ženskim“ poslovima, zahtevati od njega da bude veoma uredan i sl. Na taj način ona šalje detetu poruku: „Budi kao devojčica ili te neću voleti“.

Slično se dešava i sa devojčicom koja oseća očevu čežnju za sinom. Nesvesno, kako bi zadobila očevu ljubav, ona počinje da se ponaša kao dečak: igra se rata, penje se na drveće, oduševljava se „muškim“ sportovima, trenira borilačke veštine i sl.

Posledice zabrane „Ne budi ono što jesi“

Ovakva deca u zrelijim godinama mogu imati probleme sa svojom polnom pripadnošću, u njima se može javiti osećaj da su ograničeni zato što pripadaju svom polu, ili mogu osećati nemoć da se potpuno iskažu kao muškarac, odnosno žena.

Kako korigovati zabranu „Ne budi ono što jesi“?

Ako ste shvatili da ste i vi jedan od roditelja koji se ponaša na sličan način, vreme je da to ispravite.

Kako?

Za početak prestanite da se prema detetu ponašate kao da je suprotnog pola. Pored toga, počnite da izgovarate rečenice poput: „Srećni smo što si baš takav/takva“, „Ni petorica dečaka ne bi moglo da zameni moju predivnu curicu“ i sl.

Zabrane „Ne budi zdrav“ i „Ne budi normalan“

Ako roditelji obraćaju pažnju na dete samo kad je bolesno, ako mu samo tada posvećuju svoje vreme, onda oni nesvesno šalju detetu poruku: „Ne budi zdrav“.

Takođe, ako roditelji obraćaju pažnju na dete tek kada napravi neki problem (potuče se, razbije prozor, napravi haos u školi), oni time podstiču njegovo problematično ponašanje, šaljući mu poruku: „Ne ponašaj se normalno“.

Posledice zabrane „Ne budi zdrav“ i „Ne budi normalan“

Obe poruke u kasnijem životu kod deteta formiraju stav: „Da bi me voleli i brinuli o meni, moram da patim, da bolujem, da se sa mnom nešto događa“.

Kako korigovati zabrane „Ne budi zdrav“ i „Ne budi normalan“?

Ako ste shvatili da i sami šaljete ovakve poruke svom detetu, ne očajavajte. Važno je da promenite svoje ponašanje, pa će i posledice nestati.

Kako?

Počnite da poklanjate detetu više pažnje svakodnevno, nezavisno od toga da li je dete zdravo i li bolesno.

Takođe ističite njegovo pozitivno ponašanje. Negativno ponašanje ne ignorišite (reagujte čim se ispolji), ali nemojte ga kasnije prepričavati i neprestano pominjati.

Moraju li ovakve zabrane obavezno loše uticati na dete?

Designed by Freepik

Dete se srećom može na različite načine ponašati prema roditeljskim zabranama.

Ono može jednostavno da ne poveruje u njih i da ih odbaci shvatajući da su takve zabrane patološke („Moja majka nije sva svoja i nije važno šta ona govori“), ili da u kontaktu sa nekom drugom važnom figurom u njegovom životu ospori takvu zabranu („Moji roditelji ne veruju u mene, ali zato moj učitelj/trener smatra da ja to mogu“).

Nažalost, ovo se ne dešava tako često i deca češće postaju žrtve patoloških zabrana svojih roditelja.

A ako se niste prepoznali ni u jednoj od ovih situacija?

Ako kao roditelj nikada niste poslali ni jednu od navedenih negativnih zabrana svom detetu, budite ponosni na sebe, radujte se što Vaše dete odrasta zdravoj porodičnoj atmosferi.

No da li to znači da ne treba neprestano slati pozitivne poruke deci?

Naravno da ne znači.

Pozitivne poruke pomoći će vašem detetu da razvije sve svoje potencijale, da se oseti voljeno, važno i prihvaćeno.

Svakodnevno grlite svoje dete, mazite ga (bez straha da ćete ga razmaziti), provodite zajedničko vreme sa njim, saslušajte pažljivo sve ono što dete želi da vam kaže, podržavajte ga, hvalite ga i nasamo i pred drugima, budite ponosni na svoje dete, na njegovu samostalnost, na njegove uspehe i postignuća i vaše dete će izrasti u sigurnu, samostalnu, uspešnu osobu koja voli i poštuje i sebe i druge.

The post TOKSIČNE ZABRANE I KAKO IH IZBEĆI first appeared on Ljubav se piše MAMA.

Sa godinama i zrelošću, čovek uči da razume svoje emocije i da upravlja njima.

A šta je sa decom? Kako se ona nose sa emocijama?

Da bi dete moglo uspešno da upravlja emocijama, ono najpre mora da nauči da ih prepozna. No ono to ne može uraditi samo od sebe. Zato mu je potrebna naša pomoć.

Postoji više načina kako možemo pomoći detetu da prepozna svoja osećanja. Ovde sam izdvojila one koje sama primenjujem u vaspitanju svog deteta i koja mi se čine najdelotvornijim.

Designed by Freepik

Razgovarajte sa decom o osećanjima

Roditelji neretko izbegavaju da sa decom razgovaraju o svojim osećanjima. Razloga za to je mnogo: ne žele decu da opeterećuju pričom o svojim problemima, smatraju da su deca previše mala da bi ih razumela, stide se pojedinih svojih emocija, ili jednostavno smatraju da se neke emocije podrazumevaju (na primer ljubav prema detetu).

Ali kako će deca naučiti da imenuju svoja osećanja, da shvate u kakvim se situacijama javljaju i koji ih fiziološki procesi u telu prate, ako im mi to ne objasnimo?

Uvek kada moj sin nekim svojim postupkom ili rečima u meni izazove neku emociju, ja je naglas prokomentarišem.

„Srećna sam što si nesebičan“, ponovim svaki put kada Andrej posudi svoju igračku nepoznatom dečaku iz parkića. Prvi put kada sam to izgovorila, on je bio začuđen i pitao me je zašto. „Pa zato što si ga usrećio. Vidi kako se raduje. Vidi mu osmeh.“

Osim lepih, imenujem i svoje negativne emocije.

„Tužna sam zato što si gurnuo Unu“, rekla sam sinu kad mi je na jednom rođendanu dotračala njegova mlađa drugarica iz vrtića i požalila se da ju je Andrej gurnuo.

„A što si ti bila tužna?“, nije mu bilo jasno kada smo kasnije te večeri razgovarali o nemilom događaju. „Pa jesi li video kakve su joj bile oči i koliko se rastužila?“ pitala sam ga. „Ali, mama, ona nam je smetala u igri“, pokušao je da se opravda. „A i bilo je slučajno“, dodao je. „Una je samo želela da se igra sa vama i veoma ju je rastužilo što ste je ignorisali“, objasnila sam mu. „A i kako bi se ti osećao da su se Viktor i Vuk tako ponašali prema tebi?“, pitala sam ga potom. I tada je shvatio. „Pa i ja bih bio tužan“, rekao je tiho.

Andrejeve igračke razbacane svuda po podu dok on u drugoj sobi radi nešto drugo umeju da me naljute. Kada i nakon pete opomene ne krene sa sakupljanjem igračaka, često umem da povisim ton. No, odmah nakon toga kažem: „Ljuta sam zato što nisi sakupio igračke“. „Ne poštuješ naš dogovor“, dodajem. A dogovor je da Andrej pokupi igračke i vrati ih na mesto kada prestane da se igra njima. Naš stan je i onako okupiran igračkama i ako nisu na svom mestu, onda začas u njemu zavlada haos.

O emocijama takođe razgovaramo i kada ih Andrej sam ispolji.

„Ne treba da budeš besan zato što nisi uspeo to da uradiš“, kaže mu svaki put kad se iznervira zato što mu nešto nije pošlo za rukom. „Umesto što se ljutiš, pokušaj još jednom“, kažem. „Razumem da te to ljuti“, kažem. „Ali kad se najljutiš, onda još više grešiš“.

Na ovaj način objašnjavam Andreju ne samo šta je ljutnja, nego i šta je izaziva i da nam ona više odmaže nego što pomaže u rešavanju problema.

Uvažite sve emocije deteta – i pozitivne i negativne

Svi mi želimo da nam deca budu srećna. Ali naša deca, kao ni mi sami, ne mogu da budu neprestano srećna.

Ljutnja, tuga, ljubomora, strah su emocije koje su kod dece veoma česte.

A roditelji su veoma često spremni da ovakve emocije ignorištu, umanjuju ili čak osporavaju.

Ako je dete uplašeno kada treba da siđe sa penjalice u parkiću, ne treba mu reći: „Ne budi kukavica, možeš ti to!“ i ako nam ta rečenica zvuči kao podrška i namera nam je bila da ohrabrimo dete.

Mnogo je bolje u toj situaciji reći: „Bravo što si se tako visoko popeo! Znam da te je sada strah, ali mama je tu, drži te i neće dozvoliti da padneš.“

A šta ako se dete ljuti i to ispoljava tako što udara druge ili lomi stvari?

Naravno da nećemo podržati takvo ponašanje. Ali najgora moguća varijanta je da se i sami iznerviramo zbog njegovog ponašanja i da mu u besu kažemo da je bezobrazno zato što to radi.

Da bismo stišali svoju ljutnju, podsetimo uvek sebe da je to ipak samo dete koje nije uspelo da se izbori sa datom situacijom. A onda mu recite da razumete zašto se ljuti, ali da nije u redu da na taj način ispoljava ljutnju.

Ako je dete potpuno izgubilo kontrolu nad svojim ponašanjem, onda nikako nije vreme za priču. Važno je da ga prekinete u onome što čini i pokušate da ga smirite. A tek kada se situacija potpuno stiša, možete sa njim pričati o njegovoj ljutnji i njegovom ponašanju. I ne zaboravite da neprihvatljivo ponašanje mora obavezno na neki način biti sankcionisano.

Rešenja za ovakve situacije možete pronaći u knjizi Nevene Lončarević „Disciplina bez batina“, koja nudi konkretne načine reagovanja na neprihvatljivo ponašanje deteta. Knjiga je napisana na jednostavan način, bez mnogo teoretisanja, tako da je toplo preporučujem svima.

Učite dete tehnikama rešavanja problema

Kada u nekoj situaciji dete odreaguje na neprihvatljiv način (na primer potuče se sa bratom zato što mu je uzeo igračku), kada se situacija stiša (i kada njegovo ponašanje bude na neki način kažnjeno), popričajte sa detetom o tome šta se dogodilo.

Pitajte ga šta ga zašto ga je taj bratovljev postupak toliko razljutio i šta je drugo moglo da uradi umesto da udari brata.

Hladne glave dete će možda i samo pronaći neko drugo prihvatljivije rešenje situacije, a možda će biti i iznenađeno da je moglo da odreaguje i na drugačiji način.

Ako samo ne uspe da navede drugačiji način rešenja problema, ponudite mu vi nekoliko načina.

Na primer možete mu reći da je moglo da uzme drugu igračku sličnu toj. Ili da je moglo da zamoli brata da mu je vrati i da mu objasni zašto mu je veoma važno da se u tom trenutku igra njom. A moglo je i da se požali vama na bratovljevo ponašanje. Ili su mogli da organizuju igru tako da se zajedno naizmenično igraju tom igračkom, a ne svako za sebe.

Nakon što detetu objasnite da postoji više mogućnosti reagovanja u takvoj situaciji, obavezno naglasite da sada ne bi bilo kažnjeno da je postupilo na neki od ponuđenih načina.

Iako ste mu sve lepo objasnili, ne očekujte da dete odmah usvoji i primeni prihvatljive načine reagovanja.

No važno je da svaki put kada vidimo da je dete odreagovalo na prihvatljiv način, obavezno to primetimo i na neki način ga nagradimo (zagrljajem, pohvalom, rečima da smo ponosni na njega, i uopšte nečim što je detetu veoma važno). I to je već siguran put ka tome da dete nešto promeni u svojim reakcijama.

Igrajte se igara koje pomažu detetu da prepozna svoje emocije

Igra je prirodni način na koji deca uče i pripremaju se za svet odraslih. To možemo iskoristiti kako bismo ih naučili da prepoznaju svoja i tuđa osećanja ali i da bolje razumeju šta ih izaziva.

Ovo su neke od igara kojih se igram sa svojim sinom:

• Igranje Kockom emocija (detaljno uputstvo za ovu igru i šablon za preuzimanje možete naći u mom postu „Pomozite detetu da prepozna svoja osećanja„),
• Igranje lutkarskog pozorišta (izaberite jednu problematičnu situaciju u kojoj će se naći lutke; jednoj lutki pozajmljujte vi glas, a drugoj vaše dete; pričajte o tome šta se dogodilo, kako su se lutke osećale, šta su uradile, šta su još mogle da urade i sl.),
• Igra Pogodi kako se osećam (igrači pokušavaju da izrazom lica i ponašanjem dočaraju određeno osećanje tako da ga ostali pogode; ko pogodi o kojem je osećanju reč, dobija priliku da glumi).

Vođenje dnevnika emocija

Dnevnik emocija

Preuzmite ovaj Dnevnik emocija, odštampajte ga i započnite vaš porodični dnevnik u kojem možete zapisivati emocije u toku svakog dana, ali i situacije koje su ih izazvale.

Dnevnik emocija je namenjen deci školskog uzrasta, ali ga uz pomoć roditelja mogu voditi i mlađa deca tako što dete nacrta odgovarajući emotikon i ispriča roditelju šta je tog dana izazvalo takve emocijе, a roditelj ukratko zapiše događaj. Na taj način dete uči da razuma svoja osećanja i da ih poveže sa konkretnim uzrokom.

Kod dece školskog uzrasta vođenje Dnevnika emocija primarno podstiče emocionalni razvoj, ali i grafo-motorički i lingvistički. Dete ne samo da na ovaj način prepoznaje svoje emocije i uzroke koji su ih izazvali, već uvežbava i formulisanje rečenica i uobličavanje misli, što sve skupa pomaže detetu da lakše ovlada veštinom pisanog izražavanja.

Dnevnik emocija je odlična dopuna igrama uz pomoć Kocke emocija i obrnuto, ali se svaka od ovih aktivnosti može i individualno realizovati. Osim što podstiču razvoj deteta, ove igre pomažu i uspostavljanju bliskih (poverljivih) odnosa između članova porodice (saigrača).

Dnevnik emocija je u PDF formatu i možete ga preuzeti ovde.

@asridiah via Canva.com

The post POMOZITE DETETU DA UPRAVLJA EMOCIJAMA first appeared on Ljubav se piše MAMA.

Samo će nerazumni roditelji od deteta zahtevati apsolutnu poslušnost. Ako roditelj u detetu „ubije“ svaki pokušaj ispoljavanja svoje volje, njegovo dete će izrasti u osobu nesigurnu u sebe, nesposobnu da samo donosi odluke i, što je najopasnije, osobu koja lako može postati žrtva svakoga koga doživi kao autoritet.

Zato je veoma važno da dete zna da kaže: „Ne!“

Zar bismo voleli da dete posluša nekoga ko od njega zahteva da uradi nešto loše? Naravno da ne bismo.

A da li to znači da treba tolerisati svaku neposlušnost deteta?

Naravno da ne znači.

Pa šta onda raditi?

Designed by Freepik

Hajde da najpre definišemo koju vrstu neposlušnosti možemo tolerisati, a koju ne.

Neposlušnost koju apsolutno ne smemo tolerisati jeste neposlušnost u situacijama koje su opasne po zdravlje, život i sigurnost deteta.

Na primer, dete želi da se igra sitnim ili oštrim predmetima ili dete ne obraća pažnju na naše upozorenje da se ne penje na stolicu na terasi ili odbija da baci parče čokolade koja mu je ispala na zemlju i uporno pokušava da ga pojede.

U ovakvim i sličnim situacijama roditelj ne treba da ima dilemu da li dete treba da posluša ili ne. No takve situacije najčešće i ne stvaraju dileme roditeljima. Što je situacija ekstremnija (opasnija po dete), to je roditeljima jasnije da takvo ponašanje treba sprečiti.

No šta je sa situacijama kada dete odbija da pokupi igračke nakon igre ili odbija da krene iz igraonice kući ili odbija da cipele vrati na mesto.

Kako u takvim situacijama reagovati?

Najpre proverite da li su sve potrebe deteta namirene

Dete će sigurno biti razdražljivo, a samim tim i sklono nesaradnji, ako je gladno ili pospano.

Moj petogodišnji sin je tipičan primer za to. Njegova glad se najćešće i ispoljava u vidu neprimernog ponašanja. On postaje nervozan, svadljiv i obavezno – neposlušan. Ponekad doduše ume sam da prepozna svoju glad i da potraži da jede. Ali to su retke situacije.

U početku, dok nisam shvatila uzrok njegovog neprimernog ponašanja, pokušavala sam na razne načine da to ponašanje promenim. Verujte mi, apsolutno ništa nije davalo rezultata, ni razgovor, ni povišeni ton, ni kazna. Čak nasuprot. Situacija bi se još dodatno pogoršala (jer je i njegova glad bivala sve jača).

Srećom, brzo sam shvatila „u kom grmu leži zec“. Sada, kada Andrej krene da se ljuti, da negoduje, da odbija saradnju, postavim samo jedno magično pitanje: „Šta bi da jedeš?“. Ili, ako su njegove reakcije baš burne, ne pitam ništa, samo postavim sto, a ako smo u parkiću, dam mu voćni pire, kroasan, bananu, parče pite (bez toga nikada ne izlazim sa njim iz kuće!) i, naravno, čim to pojede, vodim ga kući na ručak.

Već posle trećeg zalogaja, moj sin je druga osoba – raspoložen, nasmejan, spreman na svaki dogovor. Sada već ume i sam da kaže: „Izvini, mama, bio sam gladan.“

Obuzdajte svoje negativne emocije

Ovo je možda najteži deo – ostati miran dok dete odbija saradnju.

Ali tu je ključ uspeha. Dete će moći da čuje i prihvati samo instrukcije date mirnim i toplim glasom.

Naravno, ovo se ne odnosi na situacije kada dete radi nešto što ga može ugroziti. Ako vidite da dete zaneto igrom istrčava na ulicu, naravno da ćete viknuti da stane, i to je jedini ispravni i mogući način reagovanja.

Ovo se pre svega odnosi na one svakodnevne situacije – natezanje sa detetom da pokupi igračke, da opere zube, da prekine igru kako bi nekuda krenulo sa vama i sl.

Ako u takvim sitacijama krenete sa vikom, šansa da vas dete posluša je veoma mala. A ako vas i posluša, budite sigurni da je to uradilo iz straha (od kazne), a ne zato što je pristalo da sarađuje sa vama.

A cilj roditelja ne bi trebalo da bude da njegovo dete bude bespogovorno poslušno (što obično znači uplašeno), već da dete bude spremno na saradnu.

Da biste ostali mirni, možda je najbolje da se stavite u ulogu deteta. Meni bar to obično pomaže. U takvim situacijama setim se svog detinjstva i to mi pomogne da se ne iznerviram. A to je već pola uspeha. Onda mogu mirnim glasom da kažem sinu: „Hajde, ljubavi, sad moramo da krenemo, nastavićeš igru kad se vratimo.“

I Andrej najčešće posluša. Eventualno može da zatraži dodatno vreme, na primer: „Mogu li još samo pet minuta?“ ili „Mogu li samo da zavšim zamak (od kockica)?“.

Pokažite detetu da ste i vi spremni na saradnju

Uvek kada je to moguće izađem sinu u susret (jer se setim koliko je meni bilo važno kao detetu da nešto završim), a ako nije, onda mu objasnim: „Žao mi je, ali moramo odmah da krenemo, zakasniću na posao.“

Moja spremnost na kompromis u situacijama kada je to izvodivo povećava njegovu spremnost na poslušnost u situacijama kada nije moguće da mu ostavim još dodatnog vremena za igru. Jer kada insisistiram da odmah krenemo, Andrej zna da je to zato što je stvarno hitno, a ne zato što je to moj hir.

Osim toga, kada smo spremni na kompromis mi neverbalnim putem poručujemo detetu da nam je važno ono što ono želi i oseća. Na taj način se stvara poverenje deteta u naše odluke i dete dobrovoljno pristaje na saradnju.

Budite dosledni – ne kršite sopstvena pravila

Kompromisi mogu da se tiču vremena kada će se nešto izvršiti, ali nikako na i suštinu vaše naredbe (pravila).

Na primer, možete se dogovoriti sa detetom da pokupi igračke nakon ručka ili oblačenja pižame, ali ne i da ih ne pokupi uopšte.

Dakle, izvršenje nekog zadatka ili obaveze može se vremenski pomeriti (ako je to izvodivo), ali morate ostati uporni u tome da se zadatak/obaveza izvrši.

Dozvola roditelja (roditeljsko popuštanje) da se zadatak ne izvrši, dovešće do toga da dete sledeći put bude samo upornije u nastojanju da opet izbegne neželjeni zadatak.

Uvek pohvalite dete kad vas poluša

Bez obzira na to da li se dete najpre protivilo da vas posluša ili je odmah pristalo na saradnju, uvek ga pohvalite zato što vas je poslušalo, jer ga time motivišete da se i u budućnosti tako ponaša.

Pohvale mogu biti iskazane rečima ali i postupcima.

Uvek kada pristne na saradnju sa mnom (rado ili nerado), svog sina pohvalim rečima: „Bravo, Andrej, vidiš kako si to brzo obavio!“ (npr. sakupljanje igračaka) ili „Hvala ti, ljubavi, što si mi pomogao da na zakasnim“ (u slučajevima kada nekuda žurimo, a on odugovlači sa spremanjem).

Nekada reči nisu potrebne. Kada izvrši ono što sam tražila od njega, ja ga jednostavno zagrlim, poljubim i pomazim.

Ovo važi i za svako poželjno ponašanje koje želimo da učvrstimo kod deteta, ne samo za poslušnost. (To sam shvatila još davno, na početku svoje nastavničke karijere.) Zato imam običaj da kažem – „Pohvala je iz Raja izašla!„

Dajte detetu ograničeni vremenski rok

A šta raditi u situacijama kada nemate vremena za kompromise, kada je važno da dete određeni zadatak izvrši odmah? Na primer kada dete odugovlači pripreme za odlazak u vrtić, a vi zbog toga kasnite na posao. Ili, završio se rođendan, a dete ne želi da napusti igraonicu.

U takvim situacijama potrebno je detetu dati ogračničeni vremenski rok za izvršenje zadatka. Odlučnim glasom možete reći: „Hoću da budeš spreman/spremna dok izbrojim do 10.“ I krenete sa brojanjem. Naravno, brojite tempom koji će detetu ostaviti dovoljno vremena da zaista izvrši zadatak.

Kod dece koja su posebno sklona inaćenju, bolja varijanta je da brojanje bude poziv na igru. Veselim glasom možete mu reći: „Kladim se da nećeš uspeti da se spremiš dok izbrojim do 10.“ I u ovom slučaju odbrojavate tempom koji će omogućiti detetu da izvrši željeni zahtev.

U oba slučaja kada dete izvrši zadatak, obavezno ga pohvalite.

Ova metoda je pogodna za uzrast deteta od druge do osme godine. Za nju sam saznala iz knjige Nevene Lončarević „Disciplina bez batina“ i odmah je isprobala sa svojim detetom. Mogu reći da je gotovo čarobna.

Napravite sa detetom pano njegovog ponašanja

Pokušali ste sve gore navedeno, a vaše dete je i dalje uporno u svojoj neposlušnosti. Ako je njegov uzrast između tri i deset godina, možete pokušati još jednu metodu koja može pomoći da vaše dete pristane na dobrovoljnu saradnju, a koju sam takođe pronašla u knjizi „Disciplina bez batina“.

Zajedno sa detetom na papiru nacrtajte kvadratić za svaki dan u nedelji ili mesecu. Objasnite mu da ćete u ove kvadratiće ucrtavati cvetiće ili srca svaki put kada ono sarađuje sa vama, a da ćete u slučaju nesaradnje ucrtavati tužna lica. (Umesto crtanja možete koristiti i nalepnice, jer ih deca veoma vole.)

Potom se sa detetom dogovorite da određeni broj sakupljenih srca/cvetića donosi detetu neku željenu nagradu ili privilegiju, a da određeni broj tužnih lica donosi ukidanje nečega do čega je detetu veoma stalo na određeno vreme (na primer – nema gledanja crtaća čitav sledeći dan).

Važno je da nagrada/privilegija ne bude nedostižna (tj. da se dogovorite oko razumnog broja srca/cvetića tako da dete bude motivisano da pokuša da dođe do nagrade), kao ni da kazna ne bude preterana (npr. da dete ne može da gleda crtaće mesec dana).

Važno je da detetu bude potpuno jasno kakvo se tačno ponašanje očekuje od njega (na primer, da će dobiti srce/cvetić ako odmah nakon igre vrati igračke na mesto). Takođe je važno da opomenete/podsetite dete na dogovor pre nego što nacrtate tužno lice kako biste mu dali šansu da ipak ispoštuje dogovor.

Ako dete pristane na saradnju, obavezno prokomentarišite njegov postupak i pohvalite ga. Možete reći: „Ponosna sam što si pospremio/pospremila sve igračke. Ovo zaslužuje jedno predivno srce!“ i zajedno sa detetom idete do panoa i crtate/lepite dogovorenu oznaku.

U slučaju da dete ne pristane na saradnju (i nakon opomene), a nalazite se van kuće, crtate/lepite mu na ruku tužno lice koje kasnije prenosite na pano, naravno, u detetovom prisustvu.

I, naravno, obavezno i vi ispoštujte dogovor što se tiče nagrade odnosno ukidanja privilegije. Bez vaše doslednosti dete vas sigurno neće ozbiljno shvatiti i neće doći do promene ponašanja.

A ako želite da otkrijete kako neposlušno dete možete pretvoriti u poslušno uz pomoć igre, pročitajte naš post „Kroz igru do poslušnog deteta: Vaspitanje kroz igru i zabavu“.

Srećno! I pišite u komentarima koja metoda je za vaše dete bila najdelotvornija ili nam otkrijte neku vašu metodu pomoću koje ste svoje dete učinili saradljivim.

Takođe, pratite nas na društvenim mrežama kako biste bili u toku sa novim idejama, savetima i igrama koje delimo za sve roditelje koji žele da kreativno pristupe vaspitanju.

Povežimo se i zajedno stvarajmo svet igre i učenja za našu decu! 😊

Priključi se našoj Newsletter zajednici i svake subote u tvoje e-sanduče stižu novi materijali za igru i učenje, kao i najnovije vesti sa bloga!

The post NEPOSLUŠNO DETE – ŠTA RADITI KADA VAS DETE NE SLUŠA first appeared on Ljubav se piše MAMA.