POMOZITE DETETU DA UPRAVLJA EMOCIJAMA

Emocije su naše reakcije na situacije, reči, misli i uopšte na sve izvan i unutar nas samih. Njihov spektar je veliki: radost, tuga, ljutnja, strah, razočarenje, osećanje uspeha, ponos, krivica, ljubav, ljubomora, mržnja, osećaj za lepo (kao jedna od najsloženijih emocija).

Sa godinama i zrelošću, čovek uči da razume svoje emocije i da upravlja njima.

A šta je sa decom? Kako se ona nose sa emocijama?

Da bi dete moglo uspešno da upravlja emocijama, ono najpre mora da nauči da ih prepozna. No ono to ne može uraditi samo od sebe. Zato mu je potrebna naša pomoć.

Postoji više načina kako možemo pomoći detetu da prepozna svoja osećanja. Ovde sam izdvojila one koje sama primenjujem u vaspitanju svog deteta i koja mi se čine najdelotvornijim.

Designed by Freepik

Razgovarajte sa decom o osećanjima

Roditelji neretko izbegavaju da sa decom razgovaraju o svojim osećanjima. Razloga za to je mnogo: ne žele decu da opeterećuju pričom o svojim problemima, smatraju da su deca previše mala da bi ih razumela, stide se pojedinih svojih emocija, ili jednostavno smatraju da se neke emocije podrazumevaju (na primer ljubav prema detetu).

Ali kako će deca naučiti da imenuju svoja osećanja, da shvate u kakvim se situacijama javljaju i koji ih fiziološki procesi u telu prate, ako im mi to ne objasnimo?

Uvek kada moj sin nekim svojim postupkom ili rečima u meni izazove neku emociju, ja je naglas prokomentarišem.

„Srećna sam što si nesebičan“, ponovim svaki put kada Andrej posudi svoju igračku nepoznatom dečaku iz parkića. Prvi put kada sam to izgovorila, on je bio začuđen i pitao me je zašto. „Pa zato što si ga usrećio. Vidi kako se raduje. Vidi mu osmeh.“

Osim lepih, imenujem i svoje negativne emocije.

„Tužna sam zato što si gurnuo Unu“, rekla sam sinu kad mi je na jednom rođendanu dotračala njegova mlađa drugarica iz vrtića i požalila se da ju je Andrej gurnuo.

„A što si ti bila tužna?“, nije mu bilo jasno kada smo kasnije te večeri razgovarali o nemilom događaju. „Pa jesi li video kakve su joj bile oči i koliko se rastužila?“ pitala sam ga. „Ali, mama, ona nam je smetala u igri“, pokušao je da se opravda. „A i bilo je slučajno“, dodao je. „Una je samo želela da se igra sa vama i veoma ju je rastužilo što ste je ignorisali“, objasnila sam mu. „A i kako bi se ti osećao da su se Viktor i Vuk tako ponašali prema tebi?“, pitala sam ga potom. I tada je shvatio. „Pa i ja bih bio tužan“, rekao je tiho.

Andrejeve igračke razbacane svuda po podu dok on u drugoj sobi radi nešto drugo umeju da me naljute. Kada i nakon pete opomene ne krene sa sakupljanjem igračaka, često umem da povisim ton. No, odmah nakon toga kažem: „Ljuta sam zato što nisi sakupio igračke“. „Ne poštuješ naš dogovor“, dodajem. A dogovor je da Andrej pokupi igračke i vrati ih na mesto kada prestane da se igra njima. Naš stan je i onako okupiran igračkama i ako nisu na svom mestu, onda začas u njemu zavlada haos.

O emocijama takođe razgovaramo i kada ih Andrej sam ispolji.

„Ne treba da budeš besan zato što nisi uspeo to da uradiš“, kaže mu svaki put kad se iznervira zato što mu nešto nije pošlo za rukom. „Umesto što se ljutiš, pokušaj još jednom“, kažem. „Razumem da te to ljuti“, kažem. „Ali kad se najljutiš, onda još više grešiš“.

Na ovaj način objašnjavam Andreju ne samo šta je ljutnja, nego i šta je izaziva i da nam ona više odmaže nego što pomaže u rešavanju problema.

Uvažite sve emocije deteta – i pozitivne i negativne

Svi mi želimo da nam deca budu srećna. Ali naša deca, kao ni mi sami, ne mogu da budu neprestano srećna.

Ljutnja, tuga, ljubomora, strah su emocije koje su kod dece veoma česte.

A roditelji su veoma često spremni da ovakve emocije ignorištu, umanjuju ili čak osporavaju.

Ako je dete uplašeno kada treba da siđe sa penjalice u parkiću, ne treba mu reći: „Ne budi kukavica, možeš ti to!“ i ako nam ta rečenica zvuči kao podrška i namera nam je bila da ohrabrimo dete.

Mnogo je bolje u toj situaciji reći: „Bravo što si se tako visoko popeo! Znam da te je sada strah, ali mama je tu, drži te i neće dozvoliti da padneš.“

A šta ako se dete ljuti i to ispoljava tako što udara druge ili lomi stvari?

Naravno da nećemo podržati takvo ponašanje. Ali najgora moguća varijanta je da se i sami iznerviramo zbog njegovog ponašanja i da mu u besu kažemo da je bezobrazno zato što to radi.

Da bismo stišali svoju ljutnju, podsetimo uvek sebe da je to ipak samo dete koje nije uspelo da se izbori sa datom situacijom. A onda mu recite da razumete zašto se ljuti, ali da nije u redu da na taj način ispoljava ljutnju.

Ako je dete potpuno izgubilo kontrolu nad svojim ponašanjem, onda nikako nije vreme za priču. Važno je da ga prekinete u onome što čini i pokušate da ga smirite. A tek kada se situacija potpuno stiša, možete sa njim pričati o njegovoj ljutnji i njegovom ponašanju. I ne zaboravite da neprihvatljivo ponašanje mora obavezno na neki način biti sankcionisano.

Rešenja za ovakve situacije možete pronaći u knjizi Nevene Lončarević „Disciplina bez batina“, koja nudi konkretne načine reagovanja na neprihvatljivo ponašanje deteta. Knjiga je napisana na jednostavan način, bez mnogo teoretisanja, tako da je toplo preporučujem svima.

Učite dete tehnikama rešavanja problema

Kada u nekoj situaciji dete odreaguje na neprihvatljiv način (na primer potuče se sa bratom zato što mu je uzeo igračku), kada se situacija stiša (i kada njegovo ponašanje bude na neki način kažnjeno), popričajte sa detetom o tome šta se dogodilo.

Pitajte ga šta ga zašto ga je taj bratovljev postupak toliko razljutio i šta je drugo moglo da uradi umesto da udari brata.

Hladne glave dete će možda i samo pronaći neko drugo prihvatljivije rešenje situacije, a možda će biti i iznenađeno da je moglo da odreaguje i na drugačiji način.

Ako samo ne uspe da navede drugačiji način rešenja problema, ponudite mu vi nekoliko načina.

Na primer možete mu reći da je moglo da uzme drugu igračku sličnu toj. Ili da je moglo da zamoli brata da mu je vrati i da mu objasni zašto mu je veoma važno da se u tom trenutku igra njom. A moglo je i da se požali vama na bratovljevo ponašanje. Ili su mogli da organizuju igru tako da se zajedno naizmenično igraju tom igračkom, a ne svako za sebe.

Nakon što detetu objasnite da postoji više mogućnosti reagovanja u takvoj situaciji, obavezno naglasite da sada ne bi bilo kažnjeno da je postupilo na neki od ponuđenih načina.

Iako ste mu sve lepo objasnili, ne očekujte da dete odmah usvoji i primeni prihvatljive načine reagovanja.

No važno je da svaki put kada vidimo da je dete odreagovalo na prihvatljiv način, obavezno to primetimo i na neki način ga nagradimo (zagrljajem, pohvalom, rečima da smo ponosni na njega, i uopšte nečim što je detetu veoma važno). I to je već siguran put ka tome da dete nešto promeni u svojim reakcijama.

Igrajte se igara koje pomažu detetu da prepozna svoje emocije

Igra je prirodni način na koji deca uče i pripremaju se za svet odraslih. To možemo iskoristiti kako bismo ih naučili da prepoznaju svoja i tuđa osećanja ali i da bolje razumeju šta ih izaziva.

Ovo su neke od igara kojih se igram sa svojim sinom:

• Igranje Kockom emocija (detaljno uputstvo za ovu igru i šablon za preuzimanje možete naći u mom postu „Pomozite detetu da prepozna svoja osećanja„),
• Igranje lutkarskog pozorišta (izaberite jednu problematičnu situaciju u kojoj će se naći lutke; jednoj lutki pozajmljujte vi glas, a drugoj vaše dete; pričajte o tome šta se dogodilo, kako su se lutke osećale, šta su uradile, šta su još mogle da urade i sl.),
• Igra Pogodi kako se osećam (igrači pokušavaju da izrazom lica i ponašanjem dočaraju određeno osećanje tako da ga ostali pogode; ko pogodi o kojem je osećanju reč, dobija priliku da glumi).

Vođenje dnevnika emocija

Dnevnik emocija

Dnevnik emocija je namenjen deci školskog uzrasta, ali ga uz pomoć roditelja mogu voditi i mlađa deca tako što dete nacrta odgovarajući emotikon i ispriča roditelju šta je tog dana izazvalo takve emocijе, a roditelj ukratko zapiše događaj. Na taj način dete uči da razuma svoja osećanja i da ih poveže sa konkretnim uzrokom.

Kod dece školskog uzrasta vođenje Dnevnika emocija primarno podstiče emocionalni razvoj, ali i grafo-motorički i lingvistički. Dete ne samo da na ovaj način prepoznaje svoje emocije i uzroke koji su ih izazvali, već uvežbava i formulisanje rečenica i uobličavanje misli, što sve skupa pomaže detetu da lakše ovlada veštinom pisanog izražavanja.

Dnevnik emocija je odlična dopuna igrama uz pomoć Kocke emocija i obrnuto, ali se svaka od ovih aktivnosti može i individualno realizovati. Osim što podstiču razvoj deteta, ove igre pomažu i uspostavljanju bliskih (poverljivih) odnosa između članova porodice (saigrača).

Dnevnik emocija je u PDF formatu i možete ga preuzeti ovde.

@asridiah via Canva.com