TOKSIČNE ZABRANE I KAKO IH IZBEĆI

Zabrane su tradicionalno sastavni deo vaspitanja svakog deteta. Smatra se da bi bez zabrana dete izraslo u svojevoljnu osobu loših manira i ponašanja. Tako da se gotovo i ne postavlja pitanje o njihovoj blagotvornosti.

Zar nas sve knjige o roditeljstvu ne uče da je neophodno detetu postaviti granice? Znači li to da dete treba da okružimo brdom zabrana? I jesu li sve zabrane zaista korisne za dete?

Designed by Freepik

Zabrane su odlično sredstvo za korigovanje neprihvatljivog ponašanja deteta. Takve zabrane su poželjne i treba ih koristiti u vaspitanju. Nažalost, postoje i zabrane koje proističu iz roditeljskih strahova i frustracija. Takve zabrane su toksične i veoma štetno utiču na formiranje ličnosti deteta, pa bi roditelji trebalo sebi da zabrane da ih izgovaraju.

Na štetne zabrane upozorava nas psiholog Maksim Bondarenko u tekstu „Kako odnosi u poridici utiču na razvoj deteta“.

Koje su to patološke zabrane koje treba izbaciti iz svog stila vaspitanja deteta, a koje pozitivne zabrane treba koristiti, možete pročitati u nastavku teksta.

Zabrana „Ne čini“

Ova zabranu najčešće daju roditelji koji osećaju strah. Taj strah je potpuno iracionalan i najčešće izazvan nespremnošću osobe za ulogu roditelja ili traumatskim ličnim iskustvom (fizički nedostatak samog roditelja izazvan povredom, gubitak bliske osobe).

Roditelji koji osećaju ovakav strah, obično ne dozvoljavaju detetu da radi sasvim obične stvari.

Oni tada izgovaraju reči poput: „Ne trči tako brzo!“, „Ne skači!“, „Ne penji se na drvo!“, „Ne ulazi u vodu!“, „Ne žuri!“ i sl.

Posledice zabrane „Ne čini“

Ovakve naredbe ne samo da guše dete, već ograničavaju njegov motorički razvoj i čine ga nesigurnim. One u detetu stvaraju osećaj nesposobnosti i bespomoćnosti.

Okruženo ovakvim zabranama, dete izrasta u nesamostalnu, pasivnu osobu nesigurnu u svoje lične odluke, sklonu da odgovornost za sopstveni život prebaci na druge koji po njegovom mišljenju „bolje znaju“ šta je za njega dobro, a šta ne.

Kako korigovati zabranu „Ne čini“?

Strahovi su ponekad jači od nas. Ali to ne znači da se ne treba s njima boriti. Ako i sami izgovarate ove rečenice, vreme je da ih zamenite drugačijim, koje neće štetiti vašem detetu.

Tako biste u situacijama koje vam se čine nebezbednim, umesto dosadašnjih zabrana mogli izgovarati rečenice poput ovih: „Gledaj kuda trčiš!“, „Budi pažljiv kada se penješ na drvo!“, „Stavi „mišiće“ na ruke pre nego što uđeš u vodu, dok ne naučiš da plivaš!“ i sl. Naime, potrebno je upozoriti dete da neku radnju izvrši oprezno, a ne da je uopšte ne izvrši.

Ako ste već na neki način svoje dete učinili nesigurnim ili pasivnim, onda je potrebno najpre prestati sa štetnim zabranama, a potom ga i neprestano ohrabrivati rečima poput ovih: „Ti si veoma spretan/spretna i mi smo ponosni na tebe!“, „Ti to možeš, slobodno pokušaj!“ i sl.

Zabrana „Ne budi“

Ovu strašnu i opasnu poruku može prenostiti roditelj, ali i stariji brat/sestra, koji dete doživljavaju kao prepreku u svom životu.

Roditelj svesno ili nesvesno može doživeti detete kao razlog zato što nije završio fakultet ili zato što ostaje u lošem braku, zato što nije ostvario svoje želje i ambicije ili zato što se nalazi u teškoj finansijskoj situaciji. Zato bi ova poruka u najopštijem obliku glasila: „Da se ti nisi rodio/rodila, živeli bismo bolje“.

Slično se mogu osećati i starija deca nakon dolaska brata/sestre na svet.

Ova strašna poruka može biti preneta rečima poput ovih: „Da nije vas (dece), davno bih se razvela/razveo od vašeg oca/majke“, „Da se nisi ti rodio/rodila, završila/završio bih fakultet i ne bih se sada ovako mučila/mučio“, „Da nije tebe, mama i taba bi me više voleli“, „Da nije tebe, mama i tata bi mi sve kupovali“ i sl.

Poruka „Ne budi“ se ne mora uvek preneti rečima. Nju roditelj može preneti i svoim postupcima prema detetu: roditelj ne prilazi detetu iako ono plače, grdi ga i viče na njega kada mu je nešto potrebno i kada nešto traži, tuče dete, ljuti se kada dete izrazi neku svoju potrebu, kada traži pažnju ili pomoć i sl.

Posledice zabrane „Ne budi“

Bilo da su izražene rečima ili postupcima, posledice ovakvih poruka su strašne. One navode dete na misao da ne treba živeti, da treba umreti. Izloženo ovakvim porukama i postupcima, dete, a kasnije i odrasla osoba, mašta o smrti, zamišljajući da će, kada umre, oni koji ga nisu dovoljno voleli shvatiti koliko im je značio/značila i koliko im sada nedostaje.

Tokom odrastanja, deca kojoj su bližnji slali poruku „Ne budi!“, mogu svoj život voditi u dva, na prvi pogled, oprečna smera.

Prvi je razvijanje samorazornih navika: sklonost ka alkoholu, drogi, prejedanju, nikotinu i uopšte navikama koje štete zdravlju i vremenom dovode do samouništenja.

Drugi smer je težnja da se bližnjima, a potom i celom svetu, dokaže da zaslužuju pravo na ljubav tako što će neprestano nizati uspeh za uspehom. To su ljudi koji ne štede sebe kako bi postigli svoje ciljeve, koji sagorevaju u svojoj težnji ka uspesima. Kada postignu sve što su zacrtali, takvi ljudi umesto ponosa, radosti i ushićenja, osećaju da život više nema smisla. što može voditi ka tragičnom ishodu: samoubistvu ili bolesti.

Kako korigovati zabranu „Ne budi“?

Ako ste se kao roditelj prepoznali u ovoj priči, nemojte očajavati. Najvažnije je najpre shvatiti da dete nije prepreka u vašem životu, već izgovor za ne delanje u skladu sa vašim željama. Ono što vas blokira da ostvarite svoje težnje nalazi se u vama samima, a ne izvan vas.

Kada to shvatimo, onda možemo ne samo promeniti nešto u svom životu, već i ublažiti posledice naših dosadašnjih dela i reči.

Kako?

Pa najpre tako što ćemo prestati da krivimo dete za naše propuste, a potom što ćemo svakodnevno početi da detetu govorimo rečenice poput ovih: „Drago mi je što si došao/došla na ovaj svet!“, „Ti su uneo/unela radost u moj život!“, „Ti si naše sunce koje nam je obasjalo život!“, „Presrećni smo što si se rodio/rodila!“, „Ti si nešto najlepše i najdragocenije što nam je život podario!“ i sl.

Ovakve reči, uz pojačnu pažnju i nežnost, učiniće da se dete oseća voljeno, dobrodošlo i značajno.

Zabrana „Ne budi značajan“

Ovakvu poruku detetu šalju roditelji koji, obuzeti sopstvenim problemima i poslovima, umanjuju značaj deteta.

To su roditelji koji se ljute na dete kada ono počne da ispoljava sopstvene potrebe i time privlači pažnju na sebe. Tada roditelji obično izgovaraju ovakve rečenice: „Ne sad, vidiš da radim važan posao!“, „Ti si još uvek suviše mali“, „Kad odrasteš, onda možeš da pričaš o tome“, „Ne ometaj me, vidiš da radim“, „Deca moraju da znaju gde im je mesto“ i sl.

Posledice zabrane „Ne budi značajan“

Deca koja odrastaju na ovakvim zabranama izrastaju u osobe koje zapostavljaju sebe i sopstvene potrebe. Smatraju da ne zaslužuju pažnju drugih i da su potrebe drugih ljudi mnogo važnije od njigovih sopstvenih potreba.

Ljudi koji su se u detinjstvu često sretali sa zabranom „Ne budi značajan“ obično žive sa osećanjem da nisu dostojni pažnje, da nisu pogodni za odgovorne poslove, ne umeju da prihvate pohvale i neprestano su spremni na samopožrtvovanje.

Kako korigovati zabranu „Ne budi značajan“?

Ako ste i sami jedan od roditelja koji izgovaraju ovakve ili slične rečenice, vreme je da preduzmete nešto po tom pitanju. Za početak, pokušajte da saslušate dete svaki put kad želi nešto da vam kaže, pogotovu ako je tužno, uznemireno ili euforično. Detetu će to mnogo značiti, a i vama, jer ćete tako mnogo bolje upoznati dete.

Umesto dosadašnjih rečenica, pokušajte da u tim prilikama izgovarate rečenice poput ovih: „Ti si nam najvažniji/najvažnija na svetu, ali sada sam zauzet. Idemo u šetnju čim završim s poslom“, „Slobodno reci šta ti misliš o tome“, „Samo sekund, da završim ovo, pa ću te onda na miru saslušati“, „Ni jedan posao nije važniji od tebe, ali moram sada da ispunim svoje obaveze. Igraćemo se čim završim“ i sl.

Naravno, važno je da zaista kasnije, kada završite sa poslom, ispunite svoje obećanje: posvetite vreme detetu, zajedno odete u šetnju, odgledate crtani film, poigrate se sa njim, pročitate mu omiljenu bajku, pažljivo ga saslušate i obziljno shvatite njegove probleme.

Zabrana „Ne zbližavaj se“

Ova zabrana se deci ne prenosi rečima, već postupcima roditelja. Dete koje je lišeno fizičkog kontakta (bliskosti, maženja, zagrljaja, poljubaca) i pažnje od strane roditelja, nesvesno usvaja poruku da se ne treba zbližavati sa drugima.

Ovakav stav može da razvije i dete koje je zbog razvoda ili smrti ostalo bez jednog roditelja.

Posledice zabrane „Ne zbližavaj se“

Posedica ovakvog stava je distanciranje od drugih ljudi u odraslom dobu, ne pružanje i ne prihvatanje ljubavi, što vodi u otuđenost i usamljenost.

Kako korigovati zabranu „Ne zbližavaj se“?

Ako ste roditelj koji ima problem da izrazi detetu svoju ljubav, vreme je da to promenite.

Kako?

Nije uopšte teško. Jednostavno kažite detetu da ga volite. Svakodnevno izgovarajte rečenice poput: „Volim te!“, „Ti si mamina/tatina ljubav!“ i ne zaboravite na zagrljaje, maženja, tepanja. Ponekad je dovoljan i stisak ruke ili nežni pogled i poljubac spušten u na dečju glavicu, ruku, čelo.

Zabrana „Ne budi dete“

Ovakvu poruku detetu šalju roditelji koji žele da im deca što pre odrastu smatrajući ih mnogo zrelijima nego što oni to zaista jesu. Takvi roditelji obično deci upućuju ovakve rečenice: „Ne plači, ne budi beba!“, „Ti si već veliki/velika i moraš da nam pomažeš“, „Dovoljno si veliki/velika da brineš o bratu/sestri“, „Ne pekmezi, nisi ti mali/mala“, „Dovoljno si veliki/velika da brineš o sebi“ i sl.

Ovakve poruke obično su upućene starijoj deci, ali koja su realno još uvek mala. Uskraćujući im detinjstvo, roditelji podstiču preranu zrelost deteta i time se veoma ponose.

Da bi se osećalo voljeno i prihvaćeno, dete prihvata ovo preterano breme odgovornosti, odlučujući u sebi da će biti odraslo i zrelo.

Posledice zabrane „Ne budi dete“

U odraslom dobu, deca koja su se suočavala sa porukom „Ne budi dete“, oslanjaju se samo na sebe, mnogo pružaju drugima, ali im je teško da dobiju nešto za uzvrat. Ona se nalaze u neprestanom stanju napetosti i umora od svoje preterane odgovornosti, preuzimajući na sebe više nego što mogu da podnesu.

Kako korigovati zabranu „Ne budi dete“?

Najpre je potrebno da roditelj shvati da svako dete zaslužuje period detinjstva, krhkosti i zaštite. U tom periodu ono uči da se oslanja na druge, da veruje drugima, da traži pomoć kada mu je potrebna i sl. Ono se priprema za ulogu odrasle osobe koja će umeti da funkcioniše u zajednici, da pruža pomoć, ali i da je traži.

Zato je važno da dete proživi svoje detinjstvo u osećaju zaštićenosti i podrške. To ne znači da dete treba da bude lišeno svake odgovornosti. Naprotiv. Ali mu ne treba nametati odgovornost za koju ono nije sposobno.

Zabrana „Nemoj da odrasteš“

Ovu porukau šalju roditelji koji strahuju da će izgubiti bliskost sa detetom. Najčešće su to roditelji koji su se i sami u adolescenskom dobu emocionalno udaljili od svojih roditelja.

Takvi roditelji ignorišu odrastanje svoje dece nastavljajući da se prema njima ponašaju kao da su još uvek sasvim mala: odgovaraju umesto njih, zakazuju im lekarske preglede, i uopšte, obavljaju mnoge poslove koje bi i odrasla deca mogla sasvim sama bez problema obaviti.

Ako roditelj oblači dete od 6 ili 7 godina ili izdržava sena/ćerku od 25 godina, on dete uči bespomoćnosti i nesvesno podstiče njegovu zavisnost od sebe.

Posledice zabrane „Nemoj da odrasteš“

Deca koja su se tokom odrastanja suočavala sa ovakvim ponašanjem svojih roditelja, u odraslom dobu nesvesno biraju nezrelost i pristaju na ulogu zavisnosti od svojih roditelja. Ovakvi ljudi ne žele da se osamostle (žive u zajednici sa roditeljima, dobijaju od njih pomoć u vidu novca i li namirnica), ne zasnivaju svoju porodicu, ili ako i uđu u brak, dozvoljavaju roditeljima da se upliću u njihove bračne odnose i odluke, što vrlo često vodi razvodu i povratku kod roditelja.

Kako korigovati zabranu „Nemoj da odrasteš“?

Ako ste se prepoznali u ovoj priči, vreme je da se suočite sa svojim strahom i da shvatite da je osamostaljivanje deteta jedini ispravni put. I obavezno promenite svoj stav prema detetu.

Kako?

Načina je mnogo, a ovo su neki od njih:

• Pustite dete da samostalno uradi sve ono za šta je ono sposobno i što njegovi vršnjaci samostalno rade.
• Ne pritičite detetu u pomoć kada mu ona zaista nije potrebna (npr. ako još uvek hranite svog petogodišnjaka, kada mu budete dozvolili da samostalno jede, on će to u početku raditi nevešto, ali će ubrzo sasvim dobro savladati tu veštinu).
• U početku hvalite svaki vid ispoljavanja njegove samostlnosti (komuniciranje sa prodavačicom u prodavnici, pospremanje sobe, samostalnu izradu domaćih zadataka i sl.)
• Ohrabrujte dete da se samostalno brine o svojoj higijeni, da slaže stvari i da održava red u sopstvenom prostoru.

Navikunto da većinu stvari vi radite umesto njega, dete će u početku možda odbijati da neke stvari samostalno uradi, ali budite uporni i objasnite mu da je važno da samostalno radi sve ono za šta je sposobno.

Zabrana „Ne postiži uspeh“

Ovo je još jedna od poruka koje se više prenose ponašanjem roditelja nego rečima.

Stalno nezadovoljstvo roditelja ponašanjem deteta, kritikovanje deteta zbog grešaka, kao i neprimećivanje uspeha koje dete postiže (bilo da roditelj zaista uspeh ne primećuje ili ga podrazumeva pa ne reaguje pohvalom na njega) stvara u detetu osećaj da su roditeljima važnije njegove pogreške nego uspesi. U detetu se javlja strah da će roditelji potpuno zaboraviti na njega ako bude uspešno te ono nesvesno donosi odluku da ne treba da postiže uspeh.

Poruku da ne treba postizati uspeh mogu preneti deci i roditelji koji svoj život smatraju nesrećnim i neuspešnim. Ovakva porodična atmosfera ispunjena malodušnošču i pesimizmom stvara u deci iracionalni osećaj da će, ukoliko sama postanu uspešna, izdati svoje roditelje.

Hladno ponašanje očeva prema sinovima kada počnu da u uspesima nadmašuju svoje očeve, takođe šalje poruku da će dete biti prihvaćeno i voljeno samo ako ne nadmaši svoje roditelje. Ovakav rivalitet može se javiti i u odnosu majke prema ćerki. Kada devojčica dobije punu pažnju oca, majka može postati hladna i pasivno agresivna, čime se u detetu razvija osećaj da se ne sme biti bolji od majke, ako želi njenu ljubav i pažnju.

Verbalizovane, ove poruke mogu zvučati ovako: „Sve radiš pogrešno, pogledaj svog druga/drugaricu…“, „U tvojim godinama ja sam…“, „Kad ti ne bismo plaćali privatne časove, ti ništa ne bi znao/znala!“ i sl.

Posledice zabrane „Ne postiži uspeh“

U odraslom dobu, deca koja su bila izložena ovim porukama, biraju poslove u kojima ne mogu napredovati i generalno, ne ostvaruju svoje potencijale.

Kako korigovati zabranu „Ne postiži uspeh“?

Ni jednom roditelju nije cilj da odgaji neuspešno dete. Ovakvu poruku roditelji šalju nesvesno svojoj deci. Zato je najvažniji korak da to osveste.

Ako ste prepoznali sebe u ovoj priči, na odličnom ste putu da to prevaziđete i ispravite.

Kako?

Za početak počnite da primećujete i ističete detetove uspehe i hvalite ih. Pričajte drugima u prisustvu deteta o tome šta je ono postiglo. Kad god postigne uspeh, ohrabrujte ga rečim: „Radujemo se tvojim uspesima i ponosni smo na tebe“, „Srećni smo kada nas u nečemu nadmašiš“.

Zabrana „Ne budi ono što jesi“

Ovakvu poruku najčešće šalju roditelji detetu „nepravilnog“ pola. Javlja se u porodicama gde su sva deca istog pola i obično je usmerena na najmlađe dete.

Ukoliko majka želi devojčicu, a dobija još jednog dečaka, može se ponašati prema njemu kao da je devojčica: kupovati mu odeću upadljivih boja, vezivati mu repiće, učiti ga „ženskim“ poslovima, zahtevati od njega da bude veoma uredan i sl. Na taj način ona šalje detetu poruku: „Budi kao devojčica ili te neću voleti“.

Slično se dešava i sa devojčicom koja oseća očevu čežnju za sinom. Nesvesno, kako bi zadobila očevu ljubav, ona počinje da se ponaša kao dečak: igra se rata, penje se na drveće, oduševljava se „muškim“ sportovima, trenira borilačke veštine i sl.

Posledice zabrane „Ne budi ono što jesi“

Ovakva deca u zrelijim godinama mogu imati probleme sa svojom polnom pripadnošću, u njima se može javiti osećaj da su ograničeni zato što pripadaju svom polu, ili mogu osećati nemoć da se potpuno iskažu kao muškarac, odnosno žena.

Kako korigovati zabranu „Ne budi ono što jesi“?

Ako ste shvatili da ste i vi jedan od roditelja koji se ponaša na sličan način, vreme je da to ispravite.

Kako?

Za početak prestanite da se prema detetu ponašate kao da je suprotnog pola. Pored toga, počnite da izgovarate rečenice poput: „Srećni smo što si baš takav/takva“, „Ni petorica dečaka ne bi moglo da zameni moju predivnu curicu“ i sl.

Zabrane „Ne budi zdrav“ i „Ne budi normalan“

Ako roditelji obraćaju pažnju na dete samo kad je bolesno, ako mu samo tada posvećuju svoje vreme, onda oni nesvesno šalju detetu poruku: „Ne budi zdrav“.

Takođe, ako roditelji obraćaju pažnju na dete tek kada napravi neki problem (potuče se, razbije prozor, napravi haos u školi), oni time podstiču njegovo problematično ponašanje, šaljući mu poruku: „Ne ponašaj se normalno“.

Posledice zabrane „Ne budi zdrav“ i „Ne budi normalan“

Obe poruke u kasnijem životu kod deteta formiraju stav: „Da bi me voleli i brinuli o meni, moram da patim, da bolujem, da se sa mnom nešto događa“.

Kako korigovati zabrane „Ne budi zdrav“ i „Ne budi normalan“?

Ako ste shvatili da i sami šaljete ovakve poruke svom detetu, ne očajavajte. Važno je da promenite svoje ponašanje, pa će i posledice nestati.

Kako?

Počnite da poklanjate detetu više pažnje svakodnevno, nezavisno od toga da li je dete zdravo i li bolesno.

Takođe ističite njegovo pozitivno ponašanje. Negativno ponašanje ne ignorišite (reagujte čim se ispolji), ali nemojte ga kasnije prepričavati i neprestano pominjati.

Moraju li ovakve zabrane obavezno loše uticati na dete?

Designed by Freepik

Dete se srećom može na različite načine ponašati prema roditeljskim zabranama.

Ono može jednostavno da ne poveruje u njih i da ih odbaci shvatajući da su takve zabrane patološke („Moja majka nije sva svoja i nije važno šta ona govori“), ili da u kontaktu sa nekom drugom važnom figurom u njegovom životu ospori takvu zabranu („Moji roditelji ne veruju u mene, ali zato moj učitelj/trener smatra da ja to mogu“).

Nažalost, ovo se ne dešava tako često i deca češće postaju žrtve patoloških zabrana svojih roditelja.

A ako se niste prepoznali ni u jednoj od ovih situacija?

Ako kao roditelj nikada niste poslali ni jednu od navedenih negativnih zabrana svom detetu, budite ponosni na sebe, radujte se što Vaše dete odrasta zdravoj porodičnoj atmosferi.

No da li to znači da ne treba neprestano slati pozitivne poruke deci?

Naravno da ne znači.

Pozitivne poruke pomoći će vašem detetu da razvije sve svoje potencijale, da se oseti voljeno, važno i prihvaćeno.

Svakodnevno grlite svoje dete, mazite ga (bez straha da ćete ga razmaziti), provodite zajedničko vreme sa njim, saslušajte pažljivo sve ono što dete želi da vam kaže, podržavajte ga, hvalite ga i nasamo i pred drugima, budite ponosni na svoje dete, na njegovu samostalnost, na njegove uspehe i postignuća i vaše dete će izrasti u sigurnu, samostalnu, uspešnu osobu koja voli i poštuje i sebe i druge.