U današnje vreme videoigre su postale sastavni deo života mnogih ljudi, naročito mlađih generacija. Sa brzim napretkom tehnologije, videoigre nude sve realističnija i interaktivnija iskustva, što ih čini izuzetno privlačnim.
S druge strane, tradicionalne igre, poput društvenih igara, sportova na otvorenom i kreativnih igara bez upotrebe tehnologije, dugo su bile osnovni oblik zabave i druženja.
Ovo nas dovodi do pitanja: Da li videoigre mogu zameniti tradicionalne igre?
Razmatranje ove teme zahteva da sagledamo različite aspekte oba oblika zabave. Zbog toga ćemo u ovom tekstu istražiti prednosti i nedostatke videoigara i tredicionalnih igara, analizirati njihov uticaj na razvoj dece i pokušati da odgovorimo na pitanje – da li vidoigre zaista mogu zameniti tradicionalne igre ili one i dalje imaju nezamenljivu vrednost u našem životu.
- Šta igra predstavlja za dete?
- Vrste igara: realna igra VS. virtuelna igra
- Uticaj na razvoj deteta: realna igra VS. virtuelna igra
- Realne igre
- Virtuelne igre
- Ne podstiču ili selektivno podstiču telesni razvoj deteta
- Ne podstiču jezički razvoj deteta
- Ne podstiču ili delimično podstiču razvoj socijalnih veština
- Delimično podstiču kognitivni razvoj deteta
- Ne podstiču ili u veoma maloj meri podstiču razvoj stvaralačke mašte deteta
- Negativno utiču na emotivni razvoj deteta
- Zaključak: realna igra i virtuelna igra
Designed by Freepik
Šta igra predstavlja za dete?
Za dete, igra je prirodna i spontana, kao disanje. Ona traje neprekidno, bez zastoja, ma šta dete radilo i ma gde se nalazilo. Igra je neodvojiva od deteta i ne postoji ni jedan deo sveta u kojem se deca ne igraju. Dakle, ona prevazilazi okvire kulture, rase, nacije, pola, jednom rečju, prevazilazi sve okvire.
Možemo slobodno reći da je igra osnovni biološki nagon svakog deteta. Kroz igru dete uči o sebi (svom telu i sopostvenim mogućnostima), o ljudima (društvenim odnosima) i o svetu. Ono otkriva, istražuje, spoznaje, eksperimentiše. Igra utiče na psiho-motorni razvoj deteta, na telesni razvoj, ona razvija detetove socijalne veštine, jezičke i intelektualne sposobnosti.
Ako bi detetu oduzeli igru, učinili biste ga duboko nesrećnim. I ne samo to. Ograničili biste njegov razvoj na svim poljima.
Činjenica je da se današnja deca mnogo manje međusobno igraju, da su daleko manje aktivna od svojih vršnjaka od pre samo dvadesetak godina. Razlozi za to moraju postojati i sigurno ih ne treba tražiti u iščezavanju detetove potrebe za igrom, već u spoljašnjim okolnostima.
Savremenoj deci, okruženoj ekranima od najranijeg uzrasta, ponuđena je primamljiva alternativa igre – virtuelna igra. Postoje brojne rasprave o tome kako virtuelne igre utiču na razvoj deteta, o njihovim prednostima i manama. Stavovi o ovoj temi su često polarizovani i, neretko, subjektivno obojeni.
Vrste igara: realna igra VS. virtuelna igra
Sve igre (i realne i virtuelne) mogu se podeliti u četiri kategorije: funkcionalne, konstruktivne, igre pretvaranja i igre sa pravilima.
Funkcionalne igre
Funkcionalne igre su igre kojima se podstiču jednostavni mišićni pokreti koji se ponavljaju, sa predmetima ili bez njih. Pomoću ovih igara dete svojim čulima spoznaje sebe i svoju okolinu, uči o svom telu i o svetu oko sebe. Ove igre prirodno doprinose saznajnom, fizičkom, ali i jezičkom razvoju deteta i počinju gotovo od samog rođenja.
Igre prstićima, hvatanje predmeta, prinošenje predmeta ustima, sisanje, stvaranje glasova javljaju se od najranijih dana. Kako dete raste, ove igre postaju sve dinamičnije i složenije. Skakanje, hodanje napred-nazad, penjanje, kotrljanje, preskakanje, rukovanje materijalima (cepkanje papira, mešenje testa, klackanje, ljuljanje), igre glasovima slogovima i rečima doprinose pravilnom razvoju ne samo tela, već i kompletnim psohofizičkim sposobnostima deteta.
Funkcionalne igre preovlađuju od perioda novorođenčeta pa sve do ranog predškolskog uzrasta, kada primat dobijaju druge vrste igara.
Konstruktivne igre
Konstruktivne igre predstavljaju igre baratanja predmetima s namerom da se od njih nešto stvori. Prvi vidovi ove igre nastaju u trećoj godini, a u svom punom obimu se ispoljavaju u šestoj godini. Detetu je često važan sam proces igranja, nezavisno od dobijenih rezultata.
Ove igre posebno su važne za razvijanje fine motorike, jer dete prstima hvata različite predmete stavljajući ih na tačno određeno mesto. Osim igranja kockama, na šta prvo pomislimo kad pomenemo konstruktivne igre, tu spadaju i igre drugim materijalima od kojih nešto može da se napravi: papirima, kanapima, perlama, krpicama, šišarkama, grančicama, testom, plastelinom, zrnevljem, lepkom, lišćem, peskom, kamenčićima i apsolutno svime što može poslužiti za gradnju nečega što je dete zamislilo. U konstuktivne igre takođe spadaju i igre crtanja, seckanja, pravljenja igračaka od papira, kutija i sl.
Ove igre su ključne za razvoj fine motorike deteta. Pored toga veoma su važne i za razvoj kreativne mašte deteta – stvaralačkog dela ljudskog mozga.
Igre pretvaranja
Igre pretvaranja su igre u kojima dete upotrebljava predmete ili ljude kao simbole za nešto što oni inače nisu. Igračke postaju zamene (simboli) za realne predmete ili živa bića ili predmeti dobijaju novu funkciju (npr. papirna kesa postaje koš).
Tu spadaju igre telefoniranja (kada dete upotrebi npr. daljinski upravljač kao igračku pretvarajući se da je ono njegov telefon), igranje lutkama (lutka je beba o kojoj treba brinuti), igranje doktora, frizera, kuvara, policajca, astronauta, kupca, prodavca, a u kasnijem uzrastu i dramske igre.
Ove igre doprinose razvoju kreativne mašte deteta, utiče na razvoj mišljenja, empatije, samokontrole, rešavanja problemskih situacija, na socijalni razvoj deteta i trebalo bi da se javi do navršene treće godine života.
Igre sa pravilima
Igre sa pravilima predstavljaju igranje igara sa unapred poznatim pravilima i ograničenjima. To su igre u kojima dete treba da prepozna pravila, da ih prihvati i prati. Tu spadaju najrazličitije društvene igre poput čoveče ne ljuti se, mica, iks oks, šah, domine, igre kartama, žmurke, jurke, zaleđeni čika, između dve vatre, ćorave bake, ide maca oko tebe, kao i sportske igre i ples. Ova vrsta igara pojavljuje se već od treće godine, a intezivira se u predškolskom uzrastu kada je potrebno da dete razvije poštovanje pravila i tako se pripremi za polazak u školu.
Kako se ove igre igraju tradicionalno, a kako virtuelno?
| vrste igara | klasične igre | virtuelne igre |
|---|---|---|
| Funkcionalne (jednostavni mišićni pokreti koji se ponavljaju s predmetima ili bez njih). | Drmanje zvečke, skakanje, hodanje napred nazad, stvaranje glasova… | Akcenat stavljaju na pokret koji je uglavnom jednoličan (Zuma, Angry Birds…) |
| Konstruktivne (baratanje predmetima s namerom da se od njih nešto stvori/napravi). | Igranje različitim materijalima za gradnju/stvaranje nečeg novog (kockama, papirima, krpicama, šišarkama, grančicama…) | Podrazumevaju gradnju u virtuelnom svetu pri čemu se ne barata realnim predmetima (Megapolis, Sim City Build, 2020: Moja zemlja…) |
| Igre pretvaranja (upotreba predmeta ili ljudi kao simbola za nešto što oni inače nisu). | Igre hranjenja, telefoniranja, igranje raznih uloga, dramske igre…) | Igre u kojima se npr. koristi magični štapić kako bi se neprijatelj odstranio. |
| Igre sa pravilima (igranje igara sa unapred poznatim pravilima i ograničenjima). | Čoveče ne ljuti se, šah, domine, igre kartama, žmurke, jurke, zaleđeni čika, ćorave bake, sportske igre, ples. | Videoigre u kojima se poštuju određena pravila kako bi se došlo do cilja. |
Zaključak
Ako uporedimo vrste igara i načini na koje se realizuju u klasičnoj i virtuelnoj igri, već na prvi pogled možemo zaključiti sledeće:
- Realne igre su mnogo raznovrsnije od virtuelnih igara,
- Realne igre angažuju SVE sposobnosti deteta (fizičke, mentalne, socijalne, lingvističke, saznajne) za razliku od virtuelnih igara u kojima se SELEKTIVNO razvijaju pojedine sposobnosti deteta (kognitivne sposobnosti, pojedini refleksi, dvodimenzionalna percepcija, istovremeno praćenje više zadataka, vizuelna pažnja).
Uticaj na razvoj deteta: realna igra VS. virtuelna igra
Da bismo mogli govoriti o koristi ili štetnosti virtuelne igre, potrebno je uporediti je sa realnom igrom i sagledati njihov uticaj na razvoj deteta.
Veoma je važno da se dete pravilno razvija na svim planovima. Podjednako je važan i fizički razvoj deteta (njegov rast, napredak, razvoj fizičkih sposobnosti), i razvoj njegovog govora, i razvoj njegovih intelektualnih sposobnosti, ali i društvenih veština.
Svako dete se rađa sa određenim prirodnim (gentskim) predekspozicijama. Neko dete je veštije u penjanju, neko veoma dobro ume da izrazi svoje misli i želje, neko dete brzo i lako uči pesmice, brojeve, slova, a neko se odlično snalazi u grupi svojih vršnjaka, lako sklapa prijateljstva i omiljeno je u društvu. No da bi dete bilo kompletna ličnost, srećno i sigurno u sebe, potrebno je da sve ove veštine razvije do svog punog potencijala.
Genetske predekspozicije pomažu detetu da lakše ispolji svoje sposobnosti, ali one nisu dovoljni niti jedini uslov da dete razvije određenu sposobnost. Naprotiv. Čak i dete koje je genetski predodređeno za dobru fizičku sposobnost, može postati „smotano“ dete ako roditelji zbog straha od povrede neprestano ponavljaju iste rečenice (tzv. negatine zabrane), poput onih: „Pazi!!“, „Pašćeš!“, „Ne trči!“, „Ne penji se!“, „Ne skač!i“, „Miruj!“ i slično. Dakle, da bi dete razvilo sve svoje sposobnosti, neophodna je pre svega podrška porodice, a zatim i vaspitača, nastavnika, vršnjaka…
Jean od ključnih načina za razvoj svih navedenih sposobnosti je igra. To je prirodni način kroz koji se dete razvija. Zbog toga je veoma važno omogućiti detetu da se igra, ali takođe ga i podsticati na različite vrste igara pogodne za razvoj određenih sposobnosti.
Designed by Freepik
Realne igre
Podstiču telesni razvoj deteta
Veliki broj realnih igara doprinosi razvoju motoričkih sposobnosti detata, pogotovu igre koje spadaju u grupu funkcionalnih i konstruktivnih igara.
Igrajući se napolju, samostalno ili sa drugovima, dete se kreće, trči, skače, penje se, prevrće se, što sve doprinosi razvoju krupne motorike, razvoju ravnoteže i uopšte telesnom razvoju deteta. Dete ne samo da zadovoljava svoju prirodnu potrebu za kretanjem, već igrajući se usavršava različite oblike kretanja: puzenje, hodanje, trčanje, skakanje, brzinu, gipkost, izdržljivost i spretnost uopšte.
Razvoju fine motorike posebno doprinose igre u kojima se manipuliše predmetima: igre kockama, igre u pesku, crtanje, bojenje, nizanje perlica i sl. Sem fine motorike, ovim igrama se razvija i preciznost, koordinacija oka i ruke, koordinacija prstiju, očiju i ruku. Ove igre ne samo da doprinose razvoju motorike, već utiču i na celokupan razvoj deteta (saznajni, estetski, moralni, radni, socijalni).
Podstiču jezički razvoj deteta
Igrajući se sa odraslima ili sa drugom decom, dete ima potrebu da komunicira, da se izrazi, da iskaže svoje zamisli, što doprinosi jezičkom razvoju deteta. Igra ima značajnu ulogu u razvoju govora i ona olakšava učenje jezika. Takođe pozitivno utiče na čitanje, na učenje novih reči, sklapanje rečenica i uopšte na jezičku razvijenost dece.
Postoji i niz društvenih igara u kojima se od igrača zahteva da opišu određenu sliku i li da se u zadatom vremenskom roku sete što više reči koje su u vezi sa određenom situacijom. Za razvoj govora su posebno pogodne jezičke igre na slovo na slovo i kaladont.
Pogledajte naše predloge društvenih igara koje doprinose jezičkom razvoju deteta👇
- Igra kockom emotikona – uputstvo za igru i šablon za preuzimanje možete videti ovde.
- Igre Ispričaj priču, Snimamo predstavu, U lutkarskom pozorištu, Zamisli da si, Originalni odgovori – ove igre, osim što podstiču dečju kreativnost, odlično utiču i na razvoj govora, a njihovo uputstvo za igru možete preuzeti ovde.
Podstiču razvoj socijalnih veština deteta
Detetova socijalizacija počinje rođenjem i traje čitav život. Da bi se socijalne veštine razvile, neophodna je interakcija sa drugima – najpre porodicom, a onda i sa vršnjacima.
Igrajući se sa decom ili odraslima, dete usvaja norme, pravila i uči prve lekcije iz društvenog života. Dajući u igri svoje predloge i nadovezujući se na tuđe zamisli, ono razvija svoje socijalne veštine.
Za sticanje i uvežbavanje ovih veština posebno su pogodne igre zamišljanja i dramatizacije, ali i ostale vrste igara. Npr. igrom „Gluvi telefoni“ deca se uče pažljivom slušanju drugog, igrom „Prati moj korak“ uče da prepoznaju i razumeju različite emocije, a igrom „Pod od lave“ razvijaju sposobnost za rešavanje problema i saradnju.
Kako samostalno da napravite društvenu igru koja je prilagođena interesovanjima vašeg deteta pogledajte ovde.
Podstiču kognitivni razvoj deteta
Igrajući se, dete najbolje i najprirodnije uči. Kroz igru, dete stvarima pridaje smisao, razvijajući na taj način simboličko mišljenje.
Tokom igre u detetu se javljaju sledeći saznajni procesi: organizacija (shvatanje uzročno-posledičnog niza), divergentno mišljenje (uči da generiše brojne različite ideje), simboličko mišljenje, mašta. Ovome posebno pogoduju igre pretvaranja (igre uloga i dramske igre), ali i sve ostale vrste igara.
Naravno, važnu ulogu u kognitivnom razvoju deteta imaju odrasli, koji taj razvoj stimulišu i pomažu mu da postigne viši nivo razvoja jer dete u interakciji sa odraslom osobom može mnogo više naučiti nego samostalno.
Podstiču stvaralačku maštu deteta
Mašta je jedan od važnih aspekata svake ličnosti. Zahvaljujući stvaralačkoj mašti, dete spoznaje svet koji ga okružuje, usvaja osnovne pojmove i pravila, pravi razliku između dobra i zla, uči i rešava probleme, razume sopstvena i tuđa osećanja.
Mašta je ključna za razvoj kreativnog mišljenja. Ona zapravo predstavlja onaj „pronalazački“ i stvaralački deo ljudskog mozga. Zahvaljujući njoj, čovek postaje kreator (pronalazač, naučnik, pisac, umetnik, dizajner…). U detinjstvu, ovaj deo mozga razvija se upravo igrom.
Postoje različite vrste igara koje podstiču razvoj kreativne/stvaralačke mašte. Tu spadaju pre svega igre pretvaranja (igranje uloga, dramske igre, igranje lutkama), ali i konstruktivne igre (igre kockama, peskom, glinom, plastelinom, kamenčićima, zrnevljem, kutijama, crtanje, modeliranje…).
Za razvoj stvaralačke mašte, posebno je važno čitanje i pričanje priča, pa od najranijih dana treba razvijati kod deteta ljubav prema knjigama (okružiti dete knjigama, učiniti ih dostupnim, čitati zajedno sa detetom i razgledati ilustrovane knjige, razgovarati o pročitanim/ispričanim pričama).
O značaju razvoja kreativnosti i mašte kao i o predlozima igara koji podstiču ovaj razvoj, pogledajte više ovde.
Podstiču emocionalni razvoj deteta
Emocionalni razvoj je jedan od najvažnijih procesa u razvoju ličnosti. Veoma je važno da dete razvije emocionalne osobine koje su važne za uspešnost svake ličnosti: empatiju, samokontrolu, izražavanje i shvatanje sopstvenih osećanja, prilagodljivost, nezavisnost, sposobnost rešavanja problema u saradnji sa drugima, omiljenost, upornost, prijateljsko ponašanje, ljubaznost i poštovanje (Lawrence E. Shapiro).
Sve ove emocionalne osobine se razvijaju kroz igru, jer igrajući se, dete uči o emocijama, stiče iskustvo emocionalnog ponašanja, uči pravila, komunicira sa drugom decom, uči da bude prvi i poslednji i usvaja društvene oblike ponašanja. Ono kroz igru razvija volju, samostalnost i odgovornost prema određenoj aktivnosti, ali i uvežbava različite uloge koje ga pripremaju za svet odraslih. (Ivana Panić, Uloga igre u razvoju djeteta).
Tekst o tome kako pomoći detetu da upravlja emocijama možete pročitati ovde.
Designed by Freepik
Virtuelne igre
Ne podstiču ili selektivno podstiču telesni razvoj deteta
Dok je u svetu virtuelnih igara, dete se ne kreće, uglavnom zauzima sedeći ili ležeći položaj, čime se grubo zapostavlja krupna motorika i javlja rizik od atrofije mišića.
Fina motorika je redukovana na gotovo nekoliko pokreta. „Refleksi, koordinacija pokreta, kao i koordinacija oko-ruka se razvijaju, ali u simultanoj situaciji, u dve dimenzije. (…) Prilikom igranja igrice, fokus je na nekoliko pokreta. Detetu je potreban, međutim, veći spektar pokreta, nije dovoljno da tri prsta obavljaju dve rednje“ smatra psiholog Jelena Blažević. (https://eklinika.telegraf.rs/deca/30373-kako-video-igrice-uticu-na-decu-sposobnosti-kod-dece)
Ne podstiču jezički razvoj deteta
Igrajući se u virtuelnom svetu, dete zapostavlja svoje jezičke (komunikativne) sposobnosti, ne bogati rečnik, nema potrebu za verbalnom komunikacijom.
Ne podstiču ili delimično podstiču razvoj socijalnih veština
Ukoliko dete samostalno igra videoigre (nije umreženo sa drugim igračima), zapostavlja se razvoj socijalnih veština. Ukoliko ta igra postane prekomerna, može dovesti do desocijalizacije deteta, tj. da dete postane nezainteresovano za socijalne kontakte. Takvo dete često ne zna imena drugova u vrtiću, ne ispoljava želju za druženjem, nekomunikativno je i nezainteresovano za svet oko sebe.
Autori knjige „Dete i ekrani: zdrava upotreba bez štetnih posledica“ upozoravaju da samostalna igra na konzoli u ranom uzrastu (4 – 6 godna) „postaje vrlo brzo stereotipna i razvija zavisnost pa dete može da se iz realnog sveta povlači u svet ekrana. Posedovanje tableta ili konzole pre šeste godine predstavlja veći rizik nego korist za dete.“ (Ž.F.Bah, O. Ude, P. Lena i S. Tiseron, Dete i ekrani: zdrava upotreba bez štetnih posledica).
S druge strane videoigre na mreži mogu povoljno uticati na razvoj socijalnih veština deteta starijeg uzrasta, koje se na taj način druži sa svojim drugovima i stiče nova prijateljstva. Ove igre takođe mogu doprineti razvoju veština za timski rad (videoigre koje od igrača zahtevaju saradnju kako bi prešli na viši nivo).
Delimično podstiču kognitivni razvoj deteta
Postoji niz edukativnih videoigara kroz koje dete usvaje nova znanja. Rešavajući izazove kako bi prešlo na sledeći nivo, dete podstiče sposobnost rešavanja problemskih situacija, koristi logiku i često razmišlja na kreativan način. Tu spadaju igre za učenje novih pojmova, brojeva, boja, pravopisa (aplikacija „Vučilo – Dolina magičnih reči“). Takođe one podstiču intuitivno rešavanje zadataka i učenje kroz pokušaje i greške. Neke akcione videoigre povećavaju kapacitet vizuelne pažnje, koncentracije i podstiču igrače na brzo donošenje odluka.
Međutim, naučnici upozoravaju na opasnost od pojave tzv. munjevitog zapping-a, tj. površnog i suviše fluidnog mišljenja, čime se osiromašuje memorija i smanjuje sposobnost samostalne sinteze. „Video-igre nas podstiču da neke radnje vršimo po automatizmu, uz istovremeno potiskivanje nekih drugih radnji. Aktiviraju se najrazvijeniji i najstariji delovi našeg mozga, poput onih koji regulišu aktivnost i percepciju, pa se samim tim od učesnika u igri zahteva da manje misli.“ (Ž.F.Bah, O. Ude, P. Lena i S. Tiseron, Dete i ekrani: zdrava upotreba bez štetnih posledica).
Ne podstiču ili u veoma maloj meri podstiču razvoj stvaralačke mašte deteta
Da bi se razvila stvaralačka mašta, neophodno je da dete kroz igru samostalno u glavi stvara sopstvene slike. U videoigrama slike su već kreirane i dete se na taj način samo konzumira tuđu maštu umesto da stvara sopstvene izmišljene svetove. Dete je više posmatrač, nego kreator.
Delimični izuzetak od ovoga predstavljaju video-igre konstruktivnog tipa, u kojima dete treba da napravi npr. novo naselje, ali i tu ono koristi gotove elemente/slike, a ne stvara ih samostalno.
Negativno utiču na emotivni razvoj deteta
Najveća upozorenja na posledice igranja virtuelnih igara, tiču se upravo njihovog uticaja na emotivi razvoj deteta.
Nasilne video-igre mogu izazvati pospanost i psihičku nesigurnost koja može i trajno da se manifestuje. Ovakve video-igre doprinose stvaranje predstave o svetu kao mestu u kojem preovladava nasilje i stvaraju rizik od poistovećivanja sa nasilnicima koji vodi nasilnom ponašanju dece.
Takođe, virtuelne igre smanjuju osećaj empatije (saosećanja) kod dece. „Specifičnost nasilničkih video-igara ogleda se u neprekidnom podsticanju igrača da i sam prihvati takvo ponašanje.“ (Ž.F.Bah, O. Ude, P. Lena i S. Tiseron, Dete i ekrani: zdrava upotreba bez štetnih posledica).
Osim opasnosti od podsticanja nasilnog ponašanja, naučnici takođe upozoravaju i na opasnost od preterane upotrebe, tj. stvaranju zavisnosti kod dece.
Zbog svega navedenog, veoma je važno da se virtuelne igre odvijaju pod roditeljskom kontrolom, pogotovu kada je u pitanju izbor igara koje se moraju usaglasiti sa uzrastom deteta.
Zaključak: realna igra i virtuelna igra
Za razliku od realnih igara koje isključivo pozitivno utiču na razvoj deteta, virtuelne igre pored korisnih mogu imati i štetne posledice. Zbog toga igranje virtuelnih igara treba da se odvija pod roditeljskim nadzorom i ne sme biti jedini vid zabave koje dete upražnjava.
Da bi se dete pravilno razvijalo i razvilo sve svoje potencijale, virtuelne igre ne smeju zameniti realne igre. Realne igre moraju ispunjavati najveći deo dečjeg vremena, dok se virtuelne igre mogu upražnjavati sa vremenskim ograničenjem i pod obaveznim roditeljskim nadzorom.
